Priča o tome gde sedi i kako Vučić prati hapšenja nevinih, dece i žena

U Srbiji.

Na svome.

Tamo gde ga je pokrao, gde je živote korupcijom uništio, a sada i studente i ostale građane saterao u ćošak sa namerom streljana. I fizički i psihički.

Aleksandar Vučić ponižava i maltretira najsiromašnije i najnesrećnije ljude u Srbiji. One na socijalnoj pomoći, kojima je svaki dinar koji im da da se voze po Srbiji i kliču mu parole podrške, značajan, koji nisu u prilici da odupru dok im baca sitne novčanice u vis.

Koliko je jadan, mizeran, koliko je zao i lud predsednik Srbije.

Dan nakon što je poslao policiju da prebije i pohapsi studente, maloletne građane, Aleksandar Vučić se sa osmehom, smiren, obratio javnosti.

Srećan zbog načiina na koji je policija reagovala protiv dece. Govorio je o ekonomskom rastu Srbije, njegovim dostignućima, projektima, strahu od visine, smejući se, zadovoljan, jer je prethodne noći posmatrao kako njegova policija i parapolicija prebija i hapsi građane kojima je predsednik.

Imamo razloga da se plašimo, imamo taj razlog unazad decenijama, koliko je Aleksandar Vučić prisutan na političkoj sceni. Svaka njegova reč, naznačimo, decenijama unazad, izazivala je smrt, glad, siromaštvo, izolaciju, uz bogaćenje i profiterstvo nekolicine zlikovaca bliskih toj ratnohuškačkoj bandi, koja se uvek vrtela ili na vlasti, ili blizu vlasti.

Zlo koje je Vučić ispoljavao još od svojih mladalačkih dana, na početku rata u staroj Jugoslaviji, u ovdašnjem društvu, uz pomoć gluposti i naklonost struktura koji su nakon petooktobarske revolucije preuzeli vlast od ratnozločinačke klike Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, nikada nije osuđeno, na odgovarajući način tretirano, kamoli procesuirano.

Tako smo i došli do toga da onaj koji je pozivao na ubistva na nacionalnoj i verskoj osnovi tokom rata danas poziva na prebijanje i maltretiranje na osnovu toga da li podržavaju njegov režim ili ne.

Takav ishod je bio sledstven, normalno je bilo očekivati ga, iako je postojala nada, ona revolucionarna, nakon 5. oktobra, da više nikada takvi politički hoštapleri neće biti u prilici ni da priđu i pomisle na bilo kakvo javno delovanje, kamoli političko.

Odnosno, da se utrkuju sa ostalima u osvajanju vlasti.

A ti ostali akteri, koji su im takav tretman upriliči, oduvek su se gnušali da im politički program bude suočavanje sa ratnozločinačkom prošlošću.

U strahu da ne izgube političke poene i naklonost. Umesto da su se potrudili da kao preovlađujući faktor, u godinama u kojima su takve pozicije zauzimali, građanima otkriju sve istine o tome šta je zločinački režim Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Aleksandra Vučića, Ivice Dačića…, radio tokom devedesetih.

Zato danas, 30 godina od genocida u Srebrenici, najstrašnije mrlje u istoriji srpskog naroda, imamo većinu građana, studenata, koji to ne priznaju i skloniji su nacionalističkom narativu, ne znajući da time ne brane srpski narod već upravo Vučića i Šešelja. Paradoksalno, njihovih najvećih neprijatelja.

Pre tačno trideset godina, brutalno su streljali skoro devet hiljada ljudi samo zbog toga što su imali bošnjačka prezimena. Danas sabijaju uza zid, udaraju glavama u staklo, brutalno tuku i muče one koji imaju srpska prezimenam samo zato jer su protiv njihovog režima.

A, šta ste očekivali?

„Zadovoljan sam reakcijom policije. Nisam za drakonske kazne, da kazniš to dete 4-5 godina. Idi čitaj knjigu, radi nešto drugo. Važno je da policija bude prisutna, jer policija je ta koja njih štiti. Narod bi uzeo motku u ruke i sklonio njih“, rekao je Vučić, nakon noći u kojoj su studentima policajci lomili ključne kosti.

Zadovoljan. Možda malo neispavan od posmatranja svega toga u kobnoj noći između 2. i 3. jula.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.