Audiorašomon

Jer, pazite, nije to nimalo naivna stvar. Ako nekažnjeno prisluškuju džumhurbaškana, šta tek da očekujemo mi, sirotinja raja. Sledstveno, rešio sam da – u granicama svojih skromnih mogućnosti – ispitam nemili slučaj, pa sam se ponovo odao istraživačkom novinarstvu. Krenuo sam od jedne, da kažemo, indikativne džuhurbaškanove rečenice. „Evo“, saopštio je novindžiji Nikolić – „dok mi ovde pričamo, možda nas prisluškuju iz nekog parkiranog automobila.“ Dobro! Može se prisluškivati iz parkiranog automobila, ali da bi se automobil odao prisluškivanju, potreban mu je parking, a u okolini Prezidencijalnog konaka parkinga nema.

Sa jedne, donje da kažemo strane, nalazi se vrlo prometna ulica, koju ja još uvek zovem Maršala Tita, a u kojoj policajci – zbog mogućeg zakrčenja – ne dozvoljavaju ni najkraće zaustavljanje. Idemo na bokove. Sa jedne strane imamo park, a sa druge one kičaste kaskade Andrićevog venca. Tu automobili – osim možda betmobila – nemaju pristup. Sa gornje, pak, strane Prezidencijalnom konaku se kolima može prići, ali ja bih baš voleo da vidim nepozvanog majčinog sina koji će se tu parkirati. Istina, špijunska tehnologija napreduje, ja po prirodi stvari nisam u toku, pa ostavljam otvorenom mogućnost da bi džumhurbaškan mogao biti prisluškivan iz garaže na podalekom Obilićevom vencu.

Ima još jedna mogućnost. Prezidencijalni konak se može, kako se to kaže, „ozvučiti“. Ali se „bubice“ – tako im tepaju – vrlo lako mogu pronaći i ukloniti. Ako Tomo već sumnja na Narodnu miliciju, zašto se ne obrati Udbi koju, pretpostavljam, koliko-toliko (nema tu apsolutne kontrole) nadzire Overlord Vučić. Eh, cenjeni publikume, Ozna je sve uspevala da dozna i u ono low-tech doba, kamoli danas, kada raspolaže najsavremenijom opremom.

A šta – pomislih – ako, daleko bilo, džumhurbaškana prisluškuje glavom i bradom Ozna? Ni tu mogućnost ne treba odbaciti. Radoznali su to momci. Ama, nije li džumhurbaškan vrhovni komandant Vojske Srbije? Zar Vojska nema svoju Oznu? Zar vojsci nije dužnost da zaštiti predsednikovu privatnost i tajanstvenost? A šta – pomislih na kraju – ako džumhurbaškana niko ne prisluškuje, nego mu se samo „predviđa“? Evo, recimo, Jego ex Sijatelstvo se nikada nije požalio da ga prisluškuju, a – verujte mi na reč – za njegovog se vakta imalo čuti mnogo interesantnijih stvari nego u trenutnom „sazivu“. Na kraju, uvek postoje takozvane protivmere. Neka džumhurbaškan što više ćuti, pa će prisluškivači džaba krečiti. Konačno, tako bi bilo bolje za sve, pa i za Tomu.