… osvrnimo se na naslov iz Danasa od petka – „Vlada okrenula leđa ministru kulture“ – koji me, malo je reći dibidus, nije iznenadio, jer u zemlji Srbiji jedva da postoji toliki tutumrak koji bi od vlade očekivao da podrži Vukosavljevića u stvari za koju su svi znali da će džarnuti direktno u Visoko Osinje Gnezdo.

Remote control premijerka, Brnabićeva, negde je, slučajno, rekla celu istinu – da gorepomenuta stvar nije stvar vlade – a onda je krenula mojim stopama i krivicu za rijalitizaciju Srbije upisala na raboš Đilasa, Dragana, ne Milovana. Ali ni Đido nije od juče, kao i prethodni i ovaj se Đilas razume u Agitprop, a bogme se bliži i godinama u kojima je Đilas Prvi zaglavinjao u mardelj. Ali neka se Đido Drugi ne brine, kao čoveka i marksistu, umiriću ga citatom iz Marksa o istoriji koja najpre bude tragedija, pa se onda pretvori u farsu.

Đilasi su uvek Đilasi, koje god da su boje, ali razlika ipak ima. Đilas I je govorio patetično i farsično, Đilas II govori tragikomično, da ne kažem baš tragično, poslušajte ga samo šta (i kako) zbori: „Taj program emitovan na B92 rađen je po uzoru na najmodernije evropske televizije za razliku od današnjeg veličanja primitivizma programima kojima haraju ljudi bez zanimanja i sa ponašanjem ispod svakog nivoa i kojim se bombarduju građani Srbije.“

Ovde se, kao čovek i marksista, slažem sa Đidom II jer je razlika između ONIH i OVIH rijalitija vaistinu istovetna razlici ondašnjeg i sadašnjeg režima, što će u prevodu reći da je, za razliku od trenutnog rijaliti govneta, Đilasovo govno bilo zamotano u ukrasni papir i bilo zaslađeno sa više saharina, ali je sveunatoč bilo govno. I to debelo.

Neporecivo je, međutim, da je govno u promet pustio Đilas, a ja bih se smeo opkladiti u milion sendviča da bi Đido – da je ostao na vlasti – nastavio da se realizuje kao producent rijalitija i nakon što su rijalitiji iz dijalektičke faze ekspres lonca prešli u fazu pomahnitale lokomotive.

Ako bi mi Đilas tako rekao, nemojte mi bar vi kasti da je Đido zaista mislio da će ta rijaliti stvar – bljutava, odvratna, besmislena, dosadna, ponižavajuća i za učesnike i za gledaoce još u startu, 2006 – zauvek ostati na očijukanjima, stidljivim ljubakanjima i – u odnosu na ove – srazmerno benignim pornografijama, prepičkavanjima, prepipavanjima i baljezganjima. Ako sam ja, ovako neškolovan, još onda znao kako će sve to završiti – i u ovim novinama objavio proročanstvo na tu temu – neće biti da to Đilas nije znao. Dobro je on to znao, ali ga je bolelo dupe, jer je znao nešto što i vi treba da znate – realitiji nisu show, nego su naša realnost u kojoj možeš ili da guziš ili da budeš gužen ili da na tome mlatiš pare. Pa ti biraj.