Braunova posla

Najavih, naime, onomad javnu diskusiju (možda i nacionalni dijalog) na temu grbog rođenja Srbije, pa po srpskom običaju zaboravih šta sam započeo i zamajah se osnivanjem nove nauke, antropologije srpskog despotizma sa posebnim osvrtom na čulnost dupeuvlačenja, tako da danas nastavljam gde sam stao, a vi – što reko pesnik – produžite i (ako možete) ne ostajte ovdje. Videćete i zašto.

Pre nego što razmotrimo šta je grbo u Srbijinom rođenju, razmotrimo najpre u čemu je tajna negrbavo-rođenih, snažnih država, kakve su, recimo, SAD, Rusija, Nemačka i Francuska. Ima tu, naravno, čitavo jedno mnoštvo faktora, ali je po meni ubedljivo najpresudnije to što agitpropovi rečenih država (svih boja i vremena) u glave svojih državljana od malih nogu, pa do smrti – manje ili više suptilno, sa manje ili više stila, ali kontinuirano – upumpavaju priču o tome da su pripadnici velikih, slobodnih, pobedonosnih i prosvećenih naroda, što uopšte ne odgovara činjeničnosti – svi su ti narodi i te kako gubili ratove, imali uspone i padove i teška posrnuća – ali što, obrni okreni, u psihologije građana rečenih država uliva osećanje slobode, samosvesti i optimizma.

Zahvaljujući srpskim „posebnostima“, pravoslavnosti i inatu, u Srbiji se radilo upravo obrnuto, pa je od Srbijinog osnivanja (koje je još u toku i kome se kraj ne vidi) u glave njenog naroda i senata (svih boja) upumpavana priča o užasnoj, vekovnoj porobljenosti, stravičnoj nepismenosti i jezivom siromaštvu, da bi – kao kec na desetku zlobi sudbine – kao glavni nacionalni narativ bio uspostavljen na-vrat-na-nos smandrljani luzerski mit koji je u nebesa uzdizao poraz u kosovskom boju, koji, da sve bude naopakije, uopšte i nije bio poraz, a svakako ne najgori koji će Srbija doživeti.

Znamo kako je stvar počela i tekla – da ne obnavljamo gradivo – a sada, nakon „katastrofalne pobede SNS-a“, (citat, naslovnica Vremena) naziremo i kako će završiti; u teškom jadu, čemeru i pičvajzu, eto kako. Manje ako se dogodi biblijsko čudo, drugačiji ishod nije moguć u razvaljenom aritmetičkom skupu pomahnitalih, razularenih, potuljenih, lažljivih i kradljivih individualnosti provizorno (i lažljivo) povezanih mitom o „dobrom Srbinu“ i periodičnim apoteozama, ritualima i masovnim proslavama zaklanosti, bombardovanosti, izdanosti i prevarenosti. Kako će se u takvom ambijentu sveopšte agresivne apatije i manijakalne osujećenosti stvari odvijati, na to, tvrd vam stojim, neće uticati nijedna od ovdašnjih „političkih volja“, pa čak ni El Supreno, nego isključivo zakoni velikih brojeva i verovatnoće, a kuda će Srbija dalje ići, o tome će odluku doneti fenomen Brownovog kretanja. A kakvo je to kretanje, obavestite se na Wikipediji, ako ste zaboravili gradivo.