Elem, premotavajući po sećanju srpske filmove (izuzimam uspešna ostavrenja) i TV serije, otrkrio sam neke interesantne stvari. Ako, recimo, mainstream holivudske fabrike šarenih laža afirmiše američku svemoć, tehnološko sveznanje i sveprisutnost, kao i sve lažnije ideale o demokratiji i slobodi; ako se mainstream filmadžije iz blagostanjem zasićene Evrope vrte u dosadnjikavom krugu istraživanja ženskih psihologija i strahova, gastarbajterskih problema i opšte otuđenosti – a sve to začinjeno traumatičnim i melanholičnim jebačinama – o čemu onda snatre naši sineasti. Opet kažem – čast izuzecima. Elem, fundamentalni san naših filmadžija je da uopšte snime film i zarade neku crkavicu. A kada se nekako dokopaju para, glumaca i kamere, onda dobijamo uglavnom loše filmove, ali odlične preseke stanja stvari u Srbiji. Nema, naime, zemlje, ili ja bar ne znam za takvu, u kojoj se filmska realnost toliko poklapa sa društvenom realnošću.

Za razliku od američke i evropske produkcije, domaći filmovi i TV serije – opet čast retkim izuzecima – u poslednjih se dvadeset godina zdušno bave promovisanjem lokalne nemoći, nesposobnosti, pokvarenjaštva, i primitivizma. Centralna tema naših filmova i serija su pare, tačnije njihova nestašica, i oko te teme se okupljaju imbecilni likovi i grade još imbecilniji zapleti. Čekaju se tu smrti tetaka iz Amerike, dobici na lutriji, varaju se roditelji, pljačkaju se banke, sve u nadi da će se junak dokopati toliko željenog novca i konačno se izbaviti iz bede koja sa parama nikakve veze nema. Ako nekom od veselnika pođe za rukom da nekog izvaćari za pare, iste večeri će ih straćiti na pevaljke i isprazno kurčenje; ili će kupiti sanjani BMW da bi ga sutradan slupao u inat devojci koja ga je ostavila i otišla na Oktoberfest sa njegovim najboljim drugom. Na drugoj strani, koja je u potpunosti usaglašena sa državnom ideologijom, imamo ostvarenja u kojima Zone Zamfirsko poje i vrcka guzom, a Ivko slavi do u nedogled emitujući poruku o tome kako su stvari u Srbiji bile sjajne pre nego što su idilu pokvarile vatikanske i kominternovske zavere. Vremenom se u našoj kinematrografiji formirao jedan lokalno univerzalni lik, arhetip prosečnog srbijanskog đilkoša, koji bi komotno, radi uštede, mogao da se seli iz filma u film. Nezaposlen je naš delija, ništa ne zna da radi, a i to što ne zna ne želi da radi, jer smatra da je to bljak, a da je delovanjem viših sila uskraćen za bolji život koji mu pripada na osnovu činjenice da je ON – ON. Uvek je nekako iznad situacije, takoreći neprejebiv; odlično kuži svetsku i domaću politiku, ali obe smatra za shit. Sklon je lakim drogama i alkoholu. Ako ponekad nekog i umlati bejzbol palicom ili upuca pištoljem, u trenucima samorefleskije ume i samom sebi da razbije flašu o glavu, pa da onako krvav ode pod prozor devojke koju je besramno tukao i varao i da tu – pod prozorom – obavezno u blizini nekog kontejnera nariče kako je voli i kako, eto, ne može bez nje. Utom i kraj filma. Što kaže Gorčin Stojanović: burazerski realizam. Srbija, bato.