Čestitka

S obzirom na to da se ova izmičuća godina završavala baksuznim brojem trinaest – još jednim od velikih srpskih strahova – dobro smo i prošli. Šta dobro – odlično! Setite se samo hiljadu devetsto devedeset treće, pa će vam stakla na naočarima momentalno postati ružičasta. Ovo vam govorim zato što još uvek nije minula mogućnost da se devedeset treća reprizira, pa da nam dve hiljade dvadeset treće sećanja na dve hiljade trinaestu budu idilična, kao što nam je devedeset treće idilično izgledala osamdeset treća. Iako ta davna godina uopšte nije bila idilična. Dobro je se sećam.

Još uvek je ovde u opticaju previše ambicioznih tipova koji svoju šansu vide u smutnim vremenima i koji svaki korak ka uređenju, uljuđivanju i stabilizaciji Srbije doživljavaju kao izdaju. Ono, fakat, momentalno su „više nego“ ubedljiva manjina u parlamentu, ali ti svati za parlament mnogo ne haju. Skupština im, doduše, dobro dođe zbog poslaničkih plata i poslaničkog imuniteta. Ali oni – sve pogledajući u Moskvu i dalje, u Evroaziju – snevaju druge snove. Ne odustaju od sumorne vizije Srbije kao kolonije višećelijskih organizama spremnih da – svi do jednog – polože živote na oltar „nacionalnih interesa“. Ne treba te dilbere potcenjivati, iako su potcenjivanja dostojni. Kad god mi neki naćefleisani optimista kaže da je silama mraka i haosa odzvonilo, ja ih podsetim da je onaj bečki slikar-amater počeo u minhenskoj pivnici sa nekih desetak pristalica.

Nije ta opasnost minula ni u okolnom svetu, nije tu Srbija izuzetak. Demokratija prolazi kroz tešku globalnu krizu. Ni Evropska unija nije ono što je doskora bila, ni tamo baš ne cvatu ruže. Što, po meni, nije razlog da odustanemo od evrointegracija. Kad bolje razmislim, ni naši patrioti, turbonacionalisti i antiglobalisti, ne bi trebalo da se protive evrointegracijama. Evo, recimo, hrvatskim turbopatriotima, da ne kažem baš ustašama, najbolje je krenulo tek nakon što je Hrvatska postala punopravna članica EU. Eno ih, udarnički razbijaju državne table ispisane ćirilicom, jednim od zvaničnih pisama EU. Ne bismo, međutim, mi bili mi kada ne bismo uzvratili udarac. Obraz nam je ovoga puta osvetlao Veljo Ilić, a da ko drugi. Stigla mu presuda da plati globu Vladimiru Ješiću i Veljo – baš u trenutku kad se mašio džep – opazi da je presuda otkucana latinicom. Ne može to tako, mora da je tako Veljo pomislio, a kadija (ili kadinica) momentalno pročitala Veljinu misao, pa oborio/la presudu. Srećna vam, dakle, Nova godina.