Crvena banica

No, dobro! Pačemu Žare uskurčilsja? Zbog one skorašnje, a već famozne Konferencije u Podgorici, za koju bi ga kaže – citirajući moju malenkost– apsolutno zaboleo Crven Ban samo da se na izložbi zlokobnih naslovnih strana nisu pojavile i dve naslovnice Vremena. Meni su u vreme objavljivanja obe promakle jer nisam bio u zemlji. Jednu sam, tu nedavno, video. Na naslovnici – sa jedne strane Đinđić sa štakama, na drugoj Milo Đukanović sa onom ortopedskom kragnom. Ispod toga velikim slovima: TEMELJI NOVE DRŽAVE. Kakva poenta! Kakva simbolika! Kakva ironija! Vaistinu su priređivači izložbe ogrešili dušu jer se iz priloženog vidi da je tu reč o vrhovima novinarske etike i estetike. I The Economist i Time bi objavili istu takvu. Samo da su imali čast da ih uređuje Žarković.

Žarković, očigledno, veoma drži do ugleda novina koju uređuje. Dobrim delom i s razlogom. Ali imalo je Vreme i teških gafova! Evo, recimo, i ja sam svojevremeno bio žrtva jednog. Pre desetak-dvanaestak godina Vreme je blagoizvolelo objaviti anonimnu (ili lažno potpisanu) krajnje tabloidnu paškivilu o meni (ili nekoj mojoj knjizi, ne sećam se više) za koju bi paškvilu mene zaboleo Crven Ban da u paškvilici nisu, bez ikakvog razloga, pomenuta imena nekih mojih prijatelja. Stoga sam Vremenu uputio jedan od jedina dva odjeka i reagovanja koja sam napisao u životu. Desetak rečenica, ne više. Žarković je, u ime redakcije, promptno odgovorio da je tu došlo do „propusta“, da „to nije bilo u redu“. I pročaja. Kao nezlopamtiva osoba, nisam to zamerio ni Žarkoviću ni Vremenu. Zna to Žarković. No big deal, dame i gospodo. Novine su, ma koliko to novindžijama nije milo čuti, đubrište ovog sveta, ali i na deponijama se nađe iha-ha vrednih stvari.

Ne valja, međutim, kada se novinari od čuvara deponije pretvore u đubretare. Konferencija, dakle, na kojoj sam učestvovao bila je posvećena upravo toj temi – decenijskom zagađivanju mentalnog javnog prostora u SRJ, SCG – i zbog toga sam se vrlo rado odazvao pozivu da dođem u Podgoricu. Zna se, valjda, šta ja mislim o žutarama. Žarković se, međutim, nije zadržao samo na crvenbanskom citiranju, nego je otišao i korak dalje, pa se zapitao zašto sam ja pisao o tome šta jedem i pijem, umesto da javnosti saopštim „šta sam morao da kažem“? Na koju temu? E, to pitajte Žarkovića. Stara je Žarković komunistička, novinarska škola. Ezopovski je to jezik, dame i gospodo. Žarkovića je, zapravo, interesovalo šta sam ja tamo radio i šta sam dobio. Kako šta? Zna se! BMW X-5 i trista hiljada evra. Šteta je, Žarkoviću, što kao renesansna ličnost između ostalog nisi i fudbalski sudija. U tom slučaju mogao bih da ti sa tribine doviknem: Sudija, vidi ti se pička!