Dance macabre

Čudi me da je dežurnim pronalazačima grešaka u Famoznom pre neki dan promako biser zbog kojeg vaistinu zaslužujem one silne kečeve ispod kolumne. Hvaleći, naime, nekim povodom „filije“, a kudeći „fobije“, lupio sam – i ostao živ, džumhurbaškane – da su osim hemofilije sve druge „filije“ dobre, što je, da kažemo, daleko od istine. Nekrofilija je, recimo, baš gadna stvar. Ali – bar za naše državnike – vrlo upotrebljiva. Kad god nešto zaseru i zabrljaju – a to biva često i sve češće – eto ti akcije za repatrijaciju nekog našeg zaslužnog mrtvaca posle koje, razumljivo, sledi svečano resahranjivanje. I pročaja.

Tako to ide u Srbiji otkako je sveta i veka. Dedovi likvidiraju ili proteraju nekog nepoćudnog svata, blagostreljani/proterani svat provede izvesno vreme šest stopa ispod tuđinske zemlje, onda ga unuci rehabilituju, iskopaju, prenesu u Srbiju i na kraju iz cele rabote ispadne otužan igrokaz koji me uvek iznova podseti na rečenicu Nikolaja Fjodorova – od daće su napravili banket.

Bog sami zna koliko sam puta sa ovog mesta opominjao naše turbopravoslavne državnike da je vrlo nepravoslavno uznemiravati mrtve, da je i mrtvima i Bogu svejedno gde mrtvi počivaju i – naročito – da od sahranjivanja i resahranjivanja ne treba praviti politički i medijski cirkus. Džaba! Baš će poslušati mene kad nisu poslušali patrijarha Pavla, koji je popreko gledao na takve stvari i govorio da se grobljanskim razmetanjem, pijančenjem, ždranjem i sličnim performansima slavi smrt, a ne uskrsnuće. Ne samo da ga nisu poslušali nego su ga – mimo njegove volje, a da kako drugačije – sahranili u kičastu mermernu grobnicu kao, božemeprosti, nekog preduzimača koji je uspeo u životu, pa mu se omaklo da umre.

Nego da ne dužim! Natrag na stvar! Kao kolovođa najnovijeg mrtvačkog plesa samopozicionirao se – ili ga je ipak neko pozicionirao – komunista-crnokušuljaš, Vulin Aleksandar, Overlordov miljenik i branitelj njegovog lika i dela, koji će mu na kraju garant doći glave, pa posle postati ministar u vladi Đoleta Vukadinovića, recimo. Čisto formalno posmatrano, rečena pseudokomunjara je prava osoba za taj posao budući da se i odeva kao mrtvozornik, a i razmišlja slično kao Apis. Državni vrh bi, da je sreće, trebalo da misli drugačije, problem je u tome što ne ume da misli, jer da ume, došlo bi mu iz glave u dupe da je resahranjivanje Apisa u Aleji velikana simbolična rehabilitacija zavereničkog mentaliteta i političkih ubistava. Opet ja izgleda džaba krečim! Čisto, naime, sumnjam da naš državni vrh – ako ne baš javno, a ono intimno – ima nešto protiv političkih ubistava, tako da Vulinu preostaje još samo jedan posao – da rehabilituje ubicu Zorana Đinđića, pa da – što reko Tito – počnemo sa optimizmom gledati na razvoj naše zemlje.