Dimovi rata

Šta mislim!? Strepnja mi je, rekoh, veća od nade, ali držim da je svetskom ratu u klasičnom smislu – onakvom kakvog znamo iz američkih filmova – definitivno odzvonilo. Tu je razgovor preusmeren na stvar zbog koje sam Panovića zvao, a ja ću sada pokušati da objasnim šta me navodi da optimističnu pomisao da sukobi u svetu – iako će biti (i već ih ima) grdnih pičvajza – neće poprimiti apokaliptična obličja iz perioda 1939 – 1945. Konačno, stanje u svetu je već dovoljno apokaliptično i bez globalnog rata.

Iako se ljudski rod – bar na rečima, po televizijama i u novinčinama – donekle upristojio u odnosu na svet u osvit Drugog svetskog rata, bilo bi naivno potceniti potencijale ljudske krvoločnosti i bestijalnosti, ali ima tu jedno “ali”. Da bi pičvajz dostigao drugoratovske dimenzije rekao bih da nedostaje jedan vrlo važan elemenat – ideologije. Ideologije su, čestnejši publikume, odavno premetnule svetom, neke nasilnom, neke prirodnom smrću, a one su bile najefikasniji huškač na krvoproliće. Ako neko misli da grešim, neka izađe na ulicu pa neka pozove u boj za neki hiljadugodišnji rajh ili za neko pravedno komunističko društvo, neka potom prebroji koliko se dilbera odazvalo na njegov poziv i neka bude srećan ako ne završi u Guberevcu. A upravo su tako radili oni koji su – da je bilo sreće – trebali da završe po kojekakvim Guberevcima. Izađu na ulicu, poviču – u boj, u boj. I eto ti belaja.

Drugi ključni faktor međunarodne krvoločnosti – nacionalne države i nacionalni državnici – takođe su se donekle upristojili, ali ne zbog moralnog samoosvešćenja, nego zbog nezapamćenog blagostanja u kome plivaju moderni državnici i njihova klijentela. Znamo da je rat nekom rat, a nekom brat, nevolja je što se nikad ne zna kome će biti rat a kome brat, pa se prebogati državnici ustručavaju da posegnu za silom i nepravdom. Nije džaba onaj cinik rekao da je ratobornost mešavina straha i siromaštva. Ako mi ni u toj stvari ne verujete, pogledajte ko danas ratuje u svetu – arapska i ukrajinska sirotinja raja plus Izrael protiv palestinske sirotinje raje. Sve ovo ne znači da je svetski rat nemoguć, ali preostao mi je još jedan snažan argument u prilog trajnijeg opstanka relativnog mira u svetu.

Srpska politička scena! Setite se samo početka devedesetih, opomenite se stogodišnjih skupštinskih ratova i apokaliptičnih kalakurnica, pa bacite pogled na inerciju i dosadu koje vladaju našom političkom scenom, onda stavite prst u uvo i zapevajte give peace a chance. Ali ipak ne zaboravljajte da tamo gde ima dima, obično ima i rata.