Ovih dana čemernu srpsku javnost delom je uveselila, delom u amok bacila, blaga vest da je popečitelj vojni, Aleksandar II Vulin – koga zli jezici zovu i Che Prevara – blagoizvoleo odlučiti da sa velikim zakašnjenjem (i još većim skraćenjem) odsluži vojni rok, da bi „dao primer“ a i zato da bi – kada za to kucne čas – za otadžbinu poginuo kao vojno lice, a ne kao takozvani škart.
E sad, da mi, žitelji Srbije, nemamo gastrointestinalne taktove, nervne sisteme i račune koje treba platiti, bilo bi pravo uživanje posmatrati basnoslovna kerebećanja i glumatanja državničkih glumaca-amatera na drljavoj sceni seoskog pozorišta koje se lažno predstavlja kao Republika Srbija. Nemojte da vas slučajno zavara što je to putujuće pozorište – za koje je ono Šopalovićevo Comedie Francaise – međunarodno priznat subjekt. Davno je rečeno da je svet pozorište, to je tako i to, štaviše, nije loše – bilo bi mnogo gore da je balet, a vi dokonajte zašto – ali znamo da ima pozorišta i pozorišta…
Ona vrhunska često se vinu do duhovnosti, dobra dobace do duhovitosti, ona jadna, bedna i drljava prava su muka duhu, a često postanu i muka telu. A znate li možda u čemu je razlika između vrhunskih pozorišta (i glumaca) i drljavih i bednih pozorja (i dramosera). U talentu? Ma jok. Svako ima talenta za glumu. U produkciji i parama? Opet ma jok. Viđao sjajnih predstava napravljenih od štapa i kanapa.
Evo u čemu je razlika. Dobra pozorišta (i dobri glumci) igraju zbog publike (i za publiku), daju sve od sebe da gledaoce oduševe i posle (zasluženo) uživaju u ovacijama, diletantska, međutim, pozorja i dramoseri igraju zbog sebe, sopstvenih bolesnih ambicija; njima nije cilj da ostvare ulogu, nego da se ostvare kao glumci, da se POKAŽU i DOKAŽU.
Kako je sa pozorištem, tako je i sa državom. Ako državnici rade za državu i državljane – publiku mnogo zahtevniju od pozorišne – onda često poberu ovacije, ali ako počnu da ošljare i šmiraju, publika ih izviždi, zaspe jajima, ponekad, bogme, skrati i za glavu, pa izabere novi ansambl.
Bivalo je tih smena na svim državnim scenama ovoga sveta, samo u Srbiji državnici, umesto za državu, večno (i nekažnjeno) igraju za sebe, da bi se pokazali, dokazali i nakrali, a ipak neprestano (većinski) dobijaju ovacije, iz čega izvlačim zaključak da za takvo žalosno stanje stvari odgovornost pada na cenjeni publikum, a ne na personae dramatis. Loš ukus, bato. To vam je, pa smočite.
I vaistinu, publikum koji u maltene pedesetogodišnjoj suklati koja odlazi na vojnu obuku (većinski) vidi patriotski čin, zaslužuje i suklatu i sve Aleksandre koji uz nju idu, uključujući sve posledice, uključujući i opoziciju ravnu suklati i Aleksandrima, Aleksandar pak drugi za vojne zasluge zaslužuje medalju „primeran vojnik“, a za umetniče nagradu „Dobričin prstenac“ koji će mu uručiti (uturiti) ministar narodnog prosveščenija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
