Duhovitost i lakrdijaštvo

Drugačijih zapravo i nema. Svi do jednog – i u svim vremenima – vrlo su „ozbiljni“, bez obzira na boju. Ali su ozbiljni „pod njihovim uslovima“, kao u operetama, na način na koji mali Mikica zamišlja ozbiljnost, što će reći da su hronično namrgođeni, neprestano svesni težine istorijskog trenutka, neprestano (i šatro) ojađeni tegobom srpskog istorijskog usuda, uvek“na gotovs“, vazda sa rukom na dršci pištolja, vazda spremni za boj, za narod svoj, dakako, e sad, ako u boju padne i neka kinta, to je izuzetak koji ne potvrđuje pravilo, nego je gvozdeno pravilo.

Iako je situacija u Srbiji oduvek zabrinjavajuće ozbiljna – često i kritična – iako su srpski političari(ponekad i bukvalno)smrtno ozbiljni, Srbija (svih boja i svih vremena )izgleda kao mačije jebalište kojim upravljaju lakrdijaši, psihopate i seoski cirkuzanti. To je zato, građani i građanke, što shvatiti sebe za ozbiljno, uopšte ne znači biti ozbiljan. Daleko od toga. Dapače suprotno.

Eto, uzgred, i zašto redovna godišnja“obeležavanja“srpskih kosmičkih katastrofa – počev od kosovskog boja, zaključno sa zločinačkim NATO bombardovanjem – iz godine u godinu sve više liče na vašare, cirkuske priredbe i narodna veselja. Tim žalobnim panađurima srpski političari nam stavljaju do znanja da smo u prošlosti žestoko ograjisali, da nam se crno pisalo, a da će nam se bez njih – srpskih političara – još crnje pisati. I tu su, kao i krle22, polovično u pravu. Cinik bi rekao da su glavni krivci za većinu naših prošlih i budućih ograjisavanja i crnih pisanija upravo srpski političari, ali se retko koji cinik usudi da to i kaže jer će ga momentalno proglasiti izdajnikom.

I nad tekućim se građanskim protestima nadvila opasnost krajnosti sažetih u poklič – „ko nije s Đidom, taj je s Vučićem (i obrtano)“, iako je među protestantima sve primetniji(i sve masovniji) stav – „mi smo za nas“, pa neka se Đido, Vučić i njihove kompanije ravnaju prema tome, što je vaistinu ohrabrujuće. Nastavi li se tako, budu li građani nastupali u svoje ime, a ne u ime naroda ili partija oličenih u nekom turbo ozbiljnom lakrdijašu, mic po mic biće bolje i građanima i narodu i partijama.

Mogao bi se možda dogoditi pokret po prvi put u srpskoj istoriji da jedan politički pokret ne bude mleko za jogurt revolucije i mašina za rušenje nekog od mnoštva Vučića i Đida, nego energija za izgradnju društva kojim će upravljati zakoni i institucije, a ne samovolje namrgođenih i osornih tipova.

Protestantski, recimo, zahtev – „Vučiću, daj ostavku“ – tipičan je primer pompeznog lakrdijašenja. Ono, fakat, to gordo i revolucionarno zvuči, ali sve što se time može dobiti (već je dobijeno, čuh sinoć na TV) jeste da Vučić kaže – hajdete vi, momci, na izbore. Hoćemo, rado, recite tako na sledećim protestima, ali“pod našim uslovima“.