Dva naslova

Dolazi vreme, tvrdi učenjak, kada će virusi moći da prave dar-mar po pejsmejkerima i ostalim električnim implantima. Ne bih voleo da me smatraju mračnjačkom koji sumnja u mogućnosti napretka nauke, ali nisam u potpunosti shvatio u čemu je prednost malih elektronskih naprava koje po skupe pare rade besmislene poslove. U svakom slučaju, tek sad vidim da sam ja u stvari vizionar. Još tokom davnih godina, negde u vreme masovnih protesta 96/97, u nekom sam tekstu napisao da bi bilo jako dobro da se izvesnoj gospodi ugrade preventivni čipovi koji će ih sprečavati da kenjaju po dvorištu. Po ko zna koji put sam kukuriknuo pre svitanja, pa je moj predlog odbačen s indignacijom, a prebačen mi je i prostakluk. Da ne dužim, pozdravljam uspon nanotehnologije, ali mislim da stvar ide u lošem smeru. Ljudi jesu nesavršena stvorenja, ali štampana kola, matične ploče – tek su to stvari na koje se ne bi trebalo osloniti.

Mada bi bio sevap da se najnovijoj garnituri ovdašnje političke gospode u glave ugradi hardver i softver koji bi ih koliko-toliko sprečavao da lupetaju. Taman delija zausti da izvali kakvu ka Njegoševu, a čipić se uključi i – šic – deliju rokne struja, pa zaćuti. Jer ovdašnje politlupetanje poprima zastrašujuće oblike. Nisam više siguran da li politikanti smatraju da smo mi, konzumenti njihovih bulažnjenja, totalni moroni. Ili su, pak, oni beznadežni debili. Evo na primer, Silajdžić krenuo u posetu Tadiću, pa izrazio želju da poseti osuđenika za ratne zločine. Kabinetu se to nije svidelo. Pa se neki đuvegija dosetio da iz misterioznih razloga na sedam dana zabrani posete svim zatvorima naše zemlje ponosne. Onda se, valjda, i Silajdžić naljutio, pa mu od ljutine otkazao motor na avionu. I to se, ovde i danas, zove „visoka politika“ i „diplomatija“. A nema sedmice, možda ni dana, da ne gledamo slične poteze naših državnika. Lepo vam govorim: to se samo čipom može srediti. Možda je CIA htela da baci ljagu na lik i delo Sadama Huseina, ali on je u poređenju sa našim sadamčićima bio državnik od formata. I još bi to dugo bio da nije imao zlu sreću da se zameri Amerima. Jeste da je bio čovek čvrste ruke i prsta lakog na obaraču, a nije se ustručavao ni od upotrebe bojnih otrova, mada – kako sa izvesnim zakašnjenjem saznajemo – u Sadamovim magacinima ništa slično nije pronađeno. Dobro, posao je završen. Ali – kao i u slučaju čipa – ne vidim svrhu proglašavanja Sadama homoseksualcem. Kako stvari stoje, jedini koji bi mu to danas zamerili, bile bi srpske patriotske organizacije.