„Ako li se zamerite Vrhovnoj Vlasti, ima da vas nema, ima da vam glave lete; molite Boga da što pre dođu nesrpska vremena, kada zbog zameranja Vrhovnoj Vlasti – osim ako baš ne prekardašite – nećete gubiti glave, nego samo posao i kada vam odsečene glave neće za primer biti naticane na koplja, nego ćete samo biti popljuvani u vrhovnim tabloidima.“

Tako je u Srbiji od samog početka zakon postalo ono što, na boljim mestima, zakon strogo strogo kažnjava. Bilo je, doduše, povremenih pokušaja da se nešto promeni, ali svi su završavali kao što je završio Tanasije. Mogli bismo – „s ponosom“ što rekli naši državnici – ustvrditi da je Srbija, koja u svemu ostalom tradicionalno kaska za vremenom, u stvarima uterivanja straha i strahovladanja išla daleko ispred vremena; tek su mnogo kasnije posle Kodže na istorijsku scenu izašli Trocki, Lenjin i Koba, poklonili se i počeli…

Zbog goreopisanog u Srbiji – iako se na prvi pogled čini suprotno – nikada nema nikakve smene vlasti, nego samo smene straha, a da bismo pokazali kako to funkcioniše u praksisu, poslužićemo se primerom vojvode Šešelja. Pre svega, Šešelj uopšte nije prvi Šešelj. Još sedamdesetih godina po mračnim budžacima bifea Lijander, kafana Burduš, Brodarska kasina i sl., ordiniralo je čitavo jedno mnoštvo polupijanih Šešelja zaraslih u brade, korov i čkalj koji su pričali u dlaku istu priču kao i aktuelni Šešelj, dakle – forsirati granicu Ogulin-Kralobag-Virovitica, ove pobiti, one povešati, one proterati, ove doterati… znate priču, da se ne ponavljamo.

Zašto onda prethodni Šešelji nisu uspeli u životu? Evo zašto: zato što je tada na snazi bio drugi strah. Da su drevni Šešelji, umesto u pomenutim rezervatima, svoje priče pričali u Mažestiku ili Metropolu, momentalno bi bili savatani, odvedeni u Majke Jevrosime, tamo temeljno ispendrečeni i potom sprovedeni u neki od ka pe domova Zenica na izdržavanje višemesečne kazne strogog zatvora. Strah ih je dakle sprečavao.

Zašto strah nije sprečio ovog Šešelja, to ću vam na tenane ispričati. Šešelj si verovatno laska – a vi mu verovatno verujete – da je stisnuo muda i izborio se za slobodu da priča to što je pričao (i nastavio da priča), ali to uopšte nije bilo tako, Šešelju je ta sloboda DATA „odozgo“.

Odakle to „odozgo“, možda se pitate. Evo odgovora: sa istog „odozgo“, sa koga je Šešelj desetak godina pre toga bio promptno upućen u Ka Pe dom Zenica, tada doduše zbog „levih skretanja“. A zašto je Šešelju – i zašto baš njemu, bilo je iha ha kandidata – data ta sloboda i zašto je ono što je do juče bio krivično, prekonoć postalo bogougodno, patriotsko delo, eeee, to ćete saznati kada odgonetnete zašto onaj majmun iz vica drži Crven Ban u supi.