Kazneno članstvo 1Foto: Stanislav Milojković

Nisam to, fakat, učinio, ali ne zato što su komentatori, po podnaredničkom običaju, insinuirali da ja – pretpostavljam da mi ne bi izmakla ambasada u Paramaribu – nešto prećutkujem, „zataškavam“ i nekoga „štitim“, što je daleko od činjeničnosti, moja malenkost je iz te organizacije udruženog književnog nerada istupila još 1997. (ili 6) godine, kada je, tokom protesta zbog izborne krađe, UKS „podržao“ Miloševića.

Vidim da je istu temu – iz sličnog ugla – obradio i Teofil Pančić u Vremenu, s tim što je Teofil zbog onih 13 godina manjka sećanja privideo – u stvari naseo na gradsku legendu – da je UKS nekada bilo respektabilno udruženje na čijim se tribinama „borilo“ za slobodu govora, pisane reči i bla, bla, bla…

Ma jok more! Ma kakvi! Ma idi beži. Te tribine su krenule tek kada je tako naređeno iz visoke kancelarije jedne svima poznate tajne službe. Kada je naređeno drugačije – da se nariče zbog Kosova – UKS je stao organizovati seanse naricanja nad Kosovom, posle kojih se silazilo kod Bude i Ive na krkanluke na račun Službe.

Da ne duljim – kao i mnoge drugi ljudi, stvari i pojave u Srbiji i UKS je bio lažni mit, s tim što se, kao i u slučaju mnogih ljudi, stvari i pojava, mitomanska pozlata s vremenom oljuštila pa se UKS, kao i mnogo štošta drugo, pokazao u svoj svojoj pronaredničkoj bedi i čemeru.

Kako se nedavno obavestih, UKS je dobio i predsednika po svojoj trenutnoj meri – multirežimskog stihoklepca, Milovana Vitezovića. Milovan, pak, časa nije časio nego je – čim se obavestio da je Vesić objavio neki knjižuljak – pohitao da autora nagradi počasnim članstvom, koje bi Vesić – da nije Vesić – trebalo da shvati kao novčanu kaznu.

Kako sad kaznu? Lepo. Kod Vesića su ključevi od kasice iz koje se udeljuje mesečna milostinja UKS-u, kao što je kod drugog jednog počasnog člana, Petera Handkea, svetska slava koja se, je li, preliva i na UKS. Vi sad (ako još možete) malčice mućnite glavom pa dokonajte na kom principu radi UKS, koji inače nikada nije radio ono zbog čega je osnovan, što će reći zastupao esnafska prava svojih članova.

Oduvek je UKS bio parapolitička organizacija (ponekad i paravojna formacija), s tim što je s protokom vremena postajao sve manje važna karika u lancu zasenjivanja klasne/nacionalne prostote i sve se više ogoljavao kao skup antitalentovanih mačaka sa jebališta, među kojima je – ovo vam tvrd stojim – počasni Goran Vesić bolji pisac od najmanje 2/3 redovnog članstva. Tako je to u društvu u kome se zaboravilo šta pojam časti uopšte znači i u kome je rupa od odsustva stida zapušena ponosom.