Može biti da su se otresitiji među vama juče zapisali da li se možda protiv vekovne tiranije kolektivnog nesvesnog može boriti radom na promociji kolektivnog svesnog. Odgovor je kratak i jasan – jok. Tako nešto ne postoji. Postoji – naučava Jung – samo individualno svesno. I to na jedvite jade. Individuacija je mukotrpna borba sa mračnim, nesvesnim silama i toj borbi nema kraja, to je doživotni proces, ne stanje.

Beše jedan mudri Anglosas, zaboravio sam mu ime, koji je vaktile napisao, citiram po sećanju, da su najuspešnija i najstabilnija ona društva u kojima svako gleda da što uspešnije i profitabilnije pozavršava svoja posla i prebrine svoje brige, a da pritom ne ometa druge. Na mestima na kojima se ispuni vlažni san srpskih opozicija (svih boja) – „kritična masa“ takvih individuuma – nastaju solidne države.

O kolektivnim državama poput naše – a znate kakva je – Anglosas nije prozborio ni mukajet. A znate li zašto? Zato što je gledao svoja posla i zato što nije – kao što nije ni onaj Čerčilov pobočnik – morao da živi u Srbiji.

Sad će drkadžije da zagraje – pa, naravno, to su truli zapadnjaci. sebičnjaci, oni „nemaju dušu“, boli ih Sebastian Kurtz za sve osim za njih same i – viđi vraga – drkadžije će mimo običaja – bar glede sebičnosti – biti u pravu, ali viđi sledećeg vraga – kolektivistička društva, poput našeg, pustoše mnogo razobručenije sebičnosti nego što je to slučaj na trulom zapadu, na kome se korupcija suzbija (i kažnjava) i na kome nema otimačina i lopovluka epskih razmera počinjenih u ime naroda.

Idemo dalje. Od takozvanog srpskog naroda srpske vlasti (svih boja) zahtevaju nesebičnost i žrtve, pa tako, recimo, kad se predsedniku opštine (bilo koje boje) – da izvinite – prijebe neka cica, on smatra da je dama u obavezi da prevaziđe sebičnost i da raširiti noge. Ne izađe li mu cica u susret – ili, daleko bilo, nepristojnu prinudu (ne ponudu) ibznani SNiS-u – iza predsednika opštine odmah staje kolektiv, to jest kolektivno nesvesno.

Da li to kolektiv radi zato što smatra da predsednik opštine ima pravo prve (ili bar druge) bračne noći, kao što su to pravo do pre četristo godina imali feudalci. I da i ne. Dobar deo davača podrške vaistinu smatra da je greh ne dati mindže jednom takvom čoveku i rukovodiocu – pa nije sapun da se izliže, lepo kaže naša narodna mudrost – drugi pak deo misli da to nije u redu, ali nasilniku ipak daje podršku.

Možda se sad pitate zašto to čine. Odgovor je prost kao pasulj – zato što im posao (parče ljeba) zavisi od opštinskog erotomana, što će reći iz sebičnih pobuda. Odgovor na pitanje od 1000 sendviča: kako su došli u takvu mučnu situaciju zbog koje će pre ili kasnije teško ograjisati – za razliku od Vrhovnog savest ne prašta – takođe je prost kao psaulj. Tako što nisu gledali svoja posla i brinuli svoje brige, nego su očekivali da im Vrhovni (bilo koje boje) pozavršava posla i prebrine brige. Nastavak u sutrašnjem broju.