Kako red nalaže, po isteku godišnjeg odmora bacio sam kurtoazni pogled na komentatorluk, čisto da vidim šta sanja, a šta mu se događa. I – šta kažem, kakav mi je utisak? Isti kao i prošle godine. Na zapadu sajber-zaumnosti ništa novo. Pošteno govoreći, ni na severu, jugu ni istoku takozvane realnosti takođe nema ništa novo. Kao i moj komentatorluk, izgleda da i ova zemlja i ovaj sumorni svet žive od recikliranja sopstvenih gluposti.
Konac protekle nedelje po meni su, kako to novindžije kažu, obeležile dve zanimljive vesti. Prva – da se Vuk Jer Em samokandidovao za mesto genseka Ujedinjenih nacija, dakle na funkciju koju je doskora obnašao njegov imenjak Ban Ki Mun i da je u tu svrhu dao iskovati i prigodnu značku. Druga vest koja mi je privukla pažnju jeste da je u prestonom Beogradu održan sabor Jehovinih – umal ne rekoh zaštićenih – svedoka. Hajde da prvo apsolviramo Vuka. Suprotno reakciji koju, pretpostavljam, očekujete, ja, čestnejši moji, svesrdno podržavam Jeremijinu kandidaturu jer sam duboko uveren da Organizacija Ujedinjenih nacija ovoga i ovakvog sveta zaslužuje da na njeno čelo zasedne Tadićev omiljeni učenik. Takođe pretpostavljam da nema potrebe da objašnjavam zašto.
O Jehovinim svedocima, inače, kruži jedan pomalo otrcani vic, kao – zakucaju svedoci na jedna vrata, uljudno se predstave, kažu ko su i šta im je namera, čovek ih pusti u kuću i kaže – hajde, sad, ubeđujte me, preobraćajte me, pričajte, a svedoci nin mukajet. Pa, šta je sad, pita domaćin, zašto ništa ne pričate? A Jehovini svedoci će kao iz topa: ne znamo šta dalje, nikada nismo dospeli ovako daleko. E, bogme, kod moje blaženopočivše gospođe majke jesu. Sad ću da vam pričam kako je to bilo. Birvaktile to beše, vraćam se ja rano (oko 9 A.M.) iz neke kalakurnice i u dnevnoj sobi ugledam pomalo čudan prizor: moju Dobrilu u društvu jednog lepo odevenog momka i jedne još lepše odevene devojke. Jeste, fakat, čudno, ali noblesse oblige! Promrsim ja „dobro jutro“, pa pravac u svoju sobu u – kako se to kaže na zapadu Srbije – ponjave.
U neko doba se probudim i pitam roditeljku, a da ko behu jutros oni svati? Jehovini svedoci, kaže moja mati. Ja, razumljivo, odmah okrenem stvar na zajebanciju. Ko te tužio, pa tražiš svedoke, nisi valjda izdala zlatno pravoslavlje, odreći ću te se preko novina i pročaja. Ma jok, more, pravda se moja majka, kojoj, Bog da joj dušu prosti, smisao za humor nije bio jača strana. Ama fini neki svet, siti smo se ispričali…
A gde nam je Overlord? Šta sanja? Šta mu se događa? Izgleda – ili mi se to priviđa – da je ozbiljno shvatio dobronamerna upozorenja da izbegava zamke preeksponiranosti, pa je malo smanjio medijski doživljaj. Vidim jutros da je srpskom narodu i senatu obznanio poslanicu o neophodnosti buđenja, ali o tome ćemo opširnije u sutrašnjem broju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
