Nenormalizacija

Zastadoh pred jednim komentarom i u prvi mah mi se učini da N. N. komentator hoće da me pohvali, ali već u drugi mah dokonah da mu to nije namera, da on u stvari hoće da me uvredi, žigoše i da je u krugovima dvojke reč „normalizator“ postala ono što je u Kitaj Gorodu reč – „izdajnik“.

Ko biva – normalizatori su N. N. lica (čuo sam, zasad, samo za mene, verovatno je tu i krle 22) koja iz petnih žila zapinju da dokažu da je OVO (znamo šta) u stvari normalno, a da kliničku sliku uzorne normalnosti kvare dilberi koji tvrde da je OVO nenormalno, a da je normalno nešto drugo, ne znamo šta, nejasno šta, svejedno, u stvari, šta, samo da nije OVO.

Ne bi mi druge, moradoh da se odam filosofskoj spekulaciji i da – što rekli moji pajtaši iz drevnih studentskih dana – „domislim“ pojam normalnog i normalnosti. Evo rezultata. Saglasan sam sa N. N. komentatorom da u zemlji Srbiji ima mnogo (pa i previše) nenormalnosti i još više nenormalnih osoba, ali da je to posledica relativnosti pojma „normalnosti“, tako karakteristične za „zemlju seljaka na brdovitom Balkanu“.

O kakvoj to relativnosti govorim? Evo kakvoj. Da li je neko i nešto normalan/no to zavisi isključivo od tačke gledišta unutar političkog sistema, što će reći da li se na stvari gleda sa pozicije vlasti ili iz opozicije. Tako dospevamo u situaciju da je, recimo, za stranku i njenog lidera – nazovimo ih A – sve nenormalno, sve crno, sve jadno i bedno dok su u opoziciji, a da sve to kad se stranka i lider dokopaju vlasti prekonoć postaje normalno, uspešno, blistavo, a da se u stvari ništa nije promenilo, naprotiv, posle svake smene stranke B, strankom A – i obratno – stvari postaju sve gore i nenormalnije.

Tako se to vuklo decenijama, lopta nenormalnosti je prebacivana iz jednog u drugo (nikad počišćeno) kaljavo dvorište, da bismo pri kraju druge decenije XXI veka dospeli u situaciju da vođa opozicije bude političar koja nema stranku, da građanske proteste organizuju junoše koje „politika ne interesuje“, a da dva najuticajnija, najpopularnija (i najefikasnija) opoziciona lidera budu dva glumca, Sergej i Bane, koji taj posao obavljaju volonterski, part time, bez ambicija da budu predsednici, ministri ili premijeri. NJih to ne interesuje, a ima iha-ha onih koji imaju takve ambicije, takve ćemo, na kraju, i fasovati.

Ima, fakat, puno toga nenormalnog (pa i patološkog) u režimu Aleksandra Vučića, ali – pitam ja vas – može li se protiv takvog režima boriti nenormalnošću koja sebe smatra normalnom zato što nije na vlasti, zato što (navodno) ima više zuba, bolje farmerke, moderniji laptop i što sluša „bolju“ muziku. Ej, more…