Nešto ne štima u zvaničnoj verziji (11)

Kada se konačno, posle višečasovnog iživljavanja, delimično zadovolje, od nesrećnih devojaka otimaju onih krvavih pedeset evra i daju ih konobarima kao bakšiš. Ako se neka od tih nesrećnica slučajno pobuni, a ima i takvih slučajeva, ta biva momentalno bačena u ledene talase nabujale Save iz koje je nemoguće isplivati.

Nemoj mi to pričati! Zavapio je Maslać. Nemoj mi pričati te odvratne izmišljotine, apelovao je Maslać. Izmišljotine! Povikao sam glasno da je i nadzornik Helmholc čuo povik, ali, zbog onog „šlj“ nije bio u stanju da ga reprodukuje, tako da Maslać nije morao ništa da objašnjava. Izmišljotine, rekao sam nešto nižim tonom, i Maslaću poturio pod nos najnoviji broj Frankfurtskih novosti u kojima se šepurio nadnaslov: Uhapšena grupa pedofila na Adi Ciganliji, a ispod nadnaslova naslov: Obljubili dva dečaka i tinejdžera ometenog u razvoju.

Maslać je slepo verovao Frankfurtskim novostima, koje su mu na kraju došle glave. Vest iz Frankfurtskih novosti nije mogao proglasiti srbomrzačkom propagandom. U Maslaću, koji je, kako sam rekao, u suštini bio duševan čovek, naglo se probudio zapreteni bogoslov, u momentu se prisetio zaboravljenog gradiva sa teologije, instinktivno je osetio da nešto ne štima u zvaničnoj verziji.

Pa zašto, rekao je Maslać, država ništa ne preduzima? Maslać, nepopravljivi naivčina! Kako da država išta preduzme, rekao sam, kada je to u najvećoj suprotnosti sa najvišim državnim interesima. Vrhovni državni interes države Srbije je apsolutno uništenje zemlje Srbije i svih njenih građana bez obzira na rasnu, versku i nacionalnu pripadnost. Preteruješ, rekao je donekle pokolebani Maslać. Da li preterujem, zapitao sam se. I zaključio da ne preterujem ili da preterujem samo malo. Imao sam neoborive dokaze da srpske državne dahije već decenijama uspešno rade na uništavanju Srbije, koja, zahvaljujući njihovim naporima, od 1918. naovamo uopšte i ne postoji kao takozvani međunarodnopravni subjekat, nego tavori na ivici egzistencije, u dubinama sumnjivih federacija i još sumnjivijih državnih zajednica.

Srbija bez Ade Ciganlije u to vreme je upravo prolazila kroz stadijum Savezne Republike Jugoslavije. Kako misliš, rekao sam Maslaću, da država reaguje kada je najmanje polovina policajaca lojalna isključivo ciganlijskim krdžalijama. Polovina srpske državne policije uključena je u lanac ciganlijske ljudožderske ishrane, a drugoj polovini nema ko da naredi da stane na put razvratu i bezakonju iz prostog razloga što većina srpskih državnih dahija, naročito onih koji su seksualno aktivni, odlazi u zvanične i prijateljske posete Adi Ciganliji i besramno se odaje svim gadostima koje sam malopre opisao.