Niska spuštanja

Što reko „naš narod“, šta sam tražio to sam dobio. Iako u stvari ništa nisam tražio, nego sam davao, velikodušno zaveštavši dobrovoljnim nedavaocima organa moj ostareli Crven Ban. Pretpostavljam da je „Živčana“ moju donaciju shvatila onoliko ozbiljno koliko sam i ja bio ozbiljan glede doniranja organa, ali nije mogla da odoli a da ne napiše da će se ako – pu, pu, pu, daleko bilo – eventualno dođe do presađivanja mog organa nekom kuropaćeniku – poslovima transplantacije pozabaviti mikrohirurg.

Nije, međutim, „Živčana“ bila jedina koja je nekom spustila. Bilo je i efektivnijih spuštanja, poput onog Vjerice Radete, koja je, na vest da je umrla predsednica udruženja „Majke Srebrenice“ Hatidža Mehmedović, pokojnici efektno spustila retorički se zapitavši: ko će je sahraniti – muž ili sinovi koji su, da vas podsetim, pre dvadeset i tri godine pobijeni u „nemilom događaju“, kako je srebrenički masakr nazvao anonimni Vjeričin fan u komentatorluku ispod ibret-teksta u mojoj omiljenoj žutari Blicu.

Vaistinu je teško žešće spustiti (i niže spasti), ali da vam kažem nešto, „duhovitosti“ poput Radetine nisu ništa novo u ovdašnjoj, selektivno nekrofilnoj kulturi, kažem „selektivno“ zato što je tribalnom duhu smrt nekog „našeg“ ravna kosmičkoj katastrofi, dočim je smrt nekog „njihovog“ povod za radost i seirenje. Naslušao sam se ja u mladosti – a i šire – sličnih lupetanja, a lično sam poznavao čoveka posebnog kova, tvrdokornog komunistu – koga je ljubav prema Staljinu koštala nekoliko godina na Golom otoku – a koji je decenijama živeo zdravo, lišavajući se crvenog mesa (doduše prisilno, jer nije imao para), pušenja i konzumacije alkohola samo da bi – makar za jedan dan, kako je govorio – nadživeo Josipa Broza Tita.

Tog dana ću se (kad Tito umre, prim S. B.) – pretio je Golootočanin, čije ime prećutkujem zbog potomaka – napiti po prvi put posle četres sedme. Treba li reći da se pomenuti nije propio, a još manje seirio, jer je komedijant slučaj udesio da naš junak premetne svetom i to – da apsurd bude veći – samo mesec-dva pre najvećeg sina naših naroda i narodnosti, koji je, fakat, imao bolju negu, a ni mesa mu nije manjkalo.

Oduvek je, dakle, u Srbiji bilo sublunarnih i subhumanih kreatura poput Vjerice Radete, ali nečeg bitnog ranije ipak nije bilo; nije, naime, bilo masovne podrške takvim tipovima, koji su svoje skomračne živote provodili u prigradskim birtijama i na marginama društva. Možda bi i vo vremja ono bilo masovnije podrške – Srbija je uvek bila Srbija – ali je nije bilo zahvaljujući upravo Josipu Brozu, čiji je nenarodni režim masovnu podršku takvim tipovima uspešno sprečavao pendrekom i apsom, dočim ih postkomunistički, demokratski režimi (svih boja) nagrađuju publicitetom, društvenim ugledom i poslaničkim platama.