Niske pobude

U cilju objektivnog informisanja komentatorke dužan sam izjaviti sledeće: padalo mi je i ranije nekoliko puta na pamet da napišem kolumnu o Ljubinim kolumnama, ama uvek se nešto ispreči, ispadne neki pičvajz, neki istorijski događaj, a zna se kako štampa funkcioniše: Prioriteti, bato.

Druga stvar: nisam uopšte znao da je Ljuba Živkov potpisao TO što je potpisao jer nisam pročitao kompletan spisak potpisnika. Treća stvar: nažalost, lično ne poznajem tog duhovitog čoveka, što me pomalo čudi jer i Živkov poslom zalazi u kafane, po svim pravilima sam morao nabasati na njega, a pomalo me i deprimira jer lično poznajem previše smorova. Ali takva mi sudba.

Čudi se jednom zgodom gospođa Ljilja Pekić kako to da nikada nisam upoznao Borislava Pekića. Eto, namestilo se tako. Nekoliko puta smo bili u istoj prostoriji, niko nije našao za shodno da nas upozna, ja ne volim da se namećem, ko velim – ima vremena i ja tako ostadoh bez jednog dragocenog poznanstva. A imao je Pekić duha. Imalo se od njega šta čuti. Iako, kažu, nije mnogo govorio.

Kud se dede srpska duhovitost? Sve tamo negde do kraja osamdesetih ovo je bila zemlja žestokih šereta i – šta? Za samo dvadesetak godina se pretvori u zemlju pretencioznih, a visokoparnih dosadnjakovića. Pevaljke, bre, počeše da govore vokabularom univerzitetskih profesora. Tezga na ibarskoj poče da se naziva „projekat“ i – kao šlag na torti – izroni sekta političkih analitičara.

I tek tad sve ode u 3LPM. Analitičari, ni po jada. Ali šta da radimo sa analitičarskim cenjenim publikumom, sve mojim do mojega, koji se prekonoć dohvatiše velikih tema. Mi jesmo kultura lažnih mesija, ali jedna zemlja – pogotovo zemlja koja se smanjuje – ne može da podnese stotine i hiljade mesija. Gužva u kaznenom prostoru, ljudi, shvatite. Ne mora to da se čita, malo se to i čita, ali to je kao sa saobraćajnom gužvom: pola takozvanih učesnika u saobraćaju ne zna kud ide, nema nikakva posla, onako se vozika, ali gužva ostaje gužva i sve tapka u mestu. A nikoga da ispriča dobar vic.