Tako, ne bez izvesnog ponosa, sebi pripisujem autorstvo definicija „višepartijski komunizam“, i „pluralni totalitarizam“. Dijalektiktički materijalizam, međutim, naučava da u istoriji nema mesta okamenjenim teorijama, da negacija negacije daje afirmaciju (trt Milojka) i da su društveni procesi u neprestanoj meni i previranju. Ja sam se izgleda uspavao na lovorikama „višepartijskog komunizma“, vreme me je pregazilo i dospeo sam na sam rub „ropotarnice istorije“ tako da pod hitno moram apdejtovati svoju političko-filozofsku doktrinu. Elem, postavljam temelje nove definicije političkog uređenja Republike Srbije. Reč je, dame i gospodo, o samupravnom kapitalizmu. Vazda avangardna, uvek apartna i samosvojna, naša je politička elita dijalektičkim hokus pokusom spojila naizgled nespojive stvari, samoupravljanje i kapitalizam i – kako vidimo – dobro im ide. I ići će sve bolje. Suština, naime, ove doktrine jeste dobrobit političke klase. Ta dobrobit se može uvećavati isključivo u kapitalističkom ambijentu, pa su ga zato naši državnici oberučke prihvatili. Da bi izbegli mračne strane kapitalizama koje naročito pogađaju siromašne, naši su političari širokim narodnim masama ostavili samoupravljanje. Treba malo da pojasnim. Evo, ovako: mi, to jest političari i tajkuni, kupimo kajmak profita, ali zato vi – braćo, Srbi – imate ono što niko nemade: neograničeno pravo da samoupravno donosite odluke hoćete li u EU ili nećete li u NATO. Malo-malo pa po pijacama skrušeni reporteri javnog servisa traže vaše visoko mišljenje o izborima u Ukrajini. Slobodni ste da se samoupravno zalažete za prisajedinjenje Srbije Rusiji. (Ako vas bude dovoljno, tako će i biti.) Jeste da pas nema za šta da vas ujede, jeste da nemate leba, ali ni u pravom kapitalizmu ne samo da ne biste imali ni para ni leba, nego ni pravo da samosvesno i samoupravno sve što vam padne na um skrešete Obami i Solani u brk.

Konačno, mi, vladajuća klasa, pomno osluškujemo bilo samoupravnog naroda i – verovali ili ne – izlazimo u susret svakoj, pa i najzaumnijoj njegovoj želji. Šta oni požele da slušaju, mi to pričamo. Gunđala se žaje da mi postajemo sve bogatiji, a narod sve siromašniji, ali to su prljavi plaćenici Zapada koji ne razumeju srspku dušu (čoveče, zvučim kao Antonić) i nasušnu srpsku potrebu za ravnopravnim učešćem Donjih Pičkovaca u svetskoistorijskim poslovima. Pa, znate li vi, bre, barabe drugosrbijanske, da bi se radni narodi Francuske, Nemačke, Švedske, Španije i drugih država odrekli i poslednjeg parčeta hleba i zadnje pare samo da mogu da po stadionima vode spoljnu politiku i da dostojanstveno celom svetu pokažu šta o njemu misle. Takva samoupravna sloboda, bato, puno košta. Mi političari i tajkuni, zatočnici samoupravljanja, imamo goleme troškove u održavanju i širenju istine o Srbiji i srpskoj slobodi. Pa zar vredi, bando jedna izdajnička, zbog te crkavice pogaziti ideale i odreći se pravde i narodnog dostojanstva.