Pismo čitaocima 2

Saglasan sa mojom malenkošću glede drljavosti (a u nekim slučajevima i fiktivnosti) borećih se za vlast opozicionih partaja, saglasan, nadalje, sa mojom tvrdnjom da bez dobre vlade u senci nema ni dobre vlade u kabinetu, Đurić je Danasu i SNiS-u podastro spisak ličnosti koje bi trebalo da popune famozne „resore“ u senci.

Spisak je vaistinu impresivan, svi nabrojani/e osobe su od integriteta i ugleda, ama čisto sumnjam da bi se iko od pomenutih persona dramatis – osim, možda, Teofila Pančića, za koga podozrevam da odavno snatri o apsolutnoj kontroli nad „resorom“ unutrašnjih poslova – prihvatio popečiteljstva, bez obzira na boju mandatora. Popečiteljski status sigurno je vlažni san Vulina, Nebojše Stefanovića ili Bože Đelića, ali sam siguran da je noćna mora za Ratka Božovića ili Đorđa Radaka, recimo.

Malo zajebancije nije naodmet, zasvirali smo, sad ćemo za pojas zadenuti. Dobro je u stvari što je tako, ništa tu ne treba menjati niti eksperimentisati. Svaka šuša može biti popečitelj, ali malo ko može biti Ratko Božović ili Đorđe Radak, svi ostali iz „vlade u senci“, uostalom. Po ko zna koji put ponavljam – ono što nama vrišteći nedostaje jeste sistem, ne famozni Kobini kadrovi. Funkcionalni politički sistemi, utuvite, nisu pravljeni za ibermenše, moralne gromade i genije nego su skrojeni po meri prosečnog ljudskog bića.

Ali ako je državni sistem skrojen po meri šibicara, kokošara, podnarednika, muljatora, jurodivaca, prevaranata, lopova i lažova – kao što u Srbiji jeste – nema tako nadarenog, dobrog i sposobnog čoveka koga nakaradni sistem neće pokvariti, odbaciti ili čak ubiti, kao što je to učinio sa Đinđićem, dok je sa druge strane, funkcionalni sistem u stanju da izvuče najbolje i od prosečnih i ispodprosečnih.

A šta po tom pitanju rade naše (polufiktivne) opozicione partaje. Ništa! Dobro, de, ne baš ništa, neprestano se zaklinju i obećavaju – sve držeći šipak iza leđa, ni samima sebi ne verujući – da će stvar popraviti „čim dođu na vlast“. Oće Sebastijan Kurtz! To im na pamet ne pada. Da možda ne grešim dušu? Uopšte ne. Imam dokaz. Da im to, makar u snu, pada na pamet, onda bi dok su u opoziciji uradili ono što obećavaju da će uraditi na vlasti, što će reći – sistemski bi uredili dve-tri političke stranke onako kako Bog zapoveda, pa bi posle, kad te stranke dođu na vlast, preostalo samo da taj sistem implementiraju, unutar granica naših skromnih mogućnosti, naravno.

Opšti raspad izanđalih kokošarsko-podnaredničkih matrica – koji se priviđa kao teror Aleksandra Vučića – relativno skorih će dana otvoriti mogućnost za preokret, ali ćete, zbog iscurelosti karaktera, o tome čitati u sutrašnjem pismu.