Pouke katastrofe

Vaistinu, kad je počeo belaj? Jedva da je prošlo sedam dana, a meni se čini da traje mesecima. Taj subjektivni osećaj pripisujem prevelikoj količini informacija kojima smo svi izloženi ovih dana. A svašta se čuje i u mojoj kafanici. Juče, recimo, ulazi poznanik i – znajući odakle sam – viče s vrata: Bajina Bašta na CNN-u maltene zbrisana s lica sveta. U panici zovem mog druga Rakića, jeste li živi, šta se radi, kakva je situacija, a Rakić kaže – evo, sedim na terasi s Borom Jelisavčićem i pijuckam rakiju. Jeste Bašta bila na CNN-u, ali i ti si bio pre par meseci na televiziji. Ima nekih odrona, ima nekih klizišta, ali toga ovde ima kad god padne kiša. Takav teren. Svi živi, svi zdravi. Bogu hvala. Vaistinu.

Ima i drugačijih poziva. Evo, recimo, jedan me hadžija onako uzgred pita, da li sam citirajući Overlordovo ućutkavanje onog popečiteljskog veseljaka bio ironičan ili sam ga – viđi vraga su sedam binjišah – pohvalio. Nisam bio ironičan. Ako se neko sprducka i šalucka u ovakvim situacijama (a čulo se neko šalikanje iz o-ffa), treba mu začepiti gubicu. Ali ne treba podizati moralnu paniku i beležiti političke poene. Čega je, ruku na srce, bilo mnogo manje nego što sam očekivao. Ali nije da ih nije bilo. Slično doktoru Šulcu, političari naprosto ne mogu da odole. Videh u jednom momentu, onako preko novina, Jorgovanku Tabaković kako na nekoj televiziji najavljuje postpotopski preporod Srbije i raznorazne „radne akcije“. Radnih akcija će, bogme, i te kako morati da bude, ama čekaj, sestro lijepa, da se voda povuče. No, dobro, dok čekamo povlačenje vode i Jorgovankine radne akcije, da mi vidimo kakve sam još telefonske razgovore vodio.

Pita me, tako, jedan drugar na šta sam tačno mislio napisavši da bi za Srbiju bilo dobro da – ako uspe – izvuče neke pouke iz ove katastrofe. Prekjuče nemadoh karaktera, danas imam, pa ću da mu to pojasnim što se kaže – preko novina. Mislio sam, dragi druže i cenjeni publikume, da bi za Srbiju bilo pametno da se u koliko-toliko redovnim situacijama – kada se ponovo uspostave – prestane ponašati vanrednostanjski, katastrofički i hiperistorijski. To je, po meni, glavna poruka ove katastrofe. Koja je – obratite pažnju – vaistinu prvorazredni istorijski događaj, kao najveća naša prirodna „ikada“. A opet, niko protekle istorijske sedmice nije pominjao istorijske dane, dočim je maltene svaki naš dan relativnog blagostanja bio istorijski. Mislite o tome.