Pozorište senki

… ili je možda meni nešto promaklo – ni saopštenja kojim bi „osudili“ Hubačevu smenu, što je srećna okolnost po Hubača, videćete zašto.

Saosećam sa većinom bolova koji razdiru srca krugova dvojke i Euromahalčana, ali nekako sa distance i uvek u blizini kible, jer mi euromahalsko glumatanje moralne uspaničenosti izaziva isti nagon za povraćanjem kao prenemaganje i šmiranje Ardaliona iz NP koga ćete se, nakon Hubačeve smene i vozdviženija Juga Radivojevića na njegovo mesto, onoliko nagledati, mislim ako budete toliko imbecilni pa nastavite odlaziti u NP.

Ju, ju, ju, ciče euromahalski glasići! Za Hubačevog vakta, kažu, drama NP je doživela procvat, ispodobijala je silne nagrade, što je sve tačno, ali ljudi moji, to je bio glavni razlog da Hubač bude smenjen, mene je, lično. zdravo čudilo kako je uopšte opstao tako dugo. Utuvite ovo: Dužnost Nacionalnog teatra je da bude isti kao nacija, to jest drljav, musav, razvaljen u pozadini (i suštini), a vašarsko-liciderski šljaktav i pompezan na površini.

Nije tako samo sa NP. I sve ostalo u Srbiji ima povremene dobre početke i blistave trenutke, koji bi rezultirali još boljim nastavcima i još blistavijim trenucima da nije složne braće koja se potrude – i uvek uspeju u tome – da stvari vrate u nacionalni senkrup.

Pa da, upravo to mi i kažemo, ciče eurmahalski glasići u još višem tonalitetu, zato i treba da glasamo za „demokratsku opoziciju“ koja će „popraviti stvar“ , a ja glasićima preporučujem da se malčice osvrnemo na period u kome je „demokratska“ opozicija bila vlast.

Ne behu li tada u jednom trenutku u NP „na vlasti“ pokojni (mada življi od većine preživelih) Peca Ejdus i Kokan Mladenović, ne napraviše li Peca i Kokan niz sjajnih predstava (jednu i iz pera moje malenkosti, da se malo pohvalim) i – šta? Ne odleteše li Pece i Kokan kao kruške, kraće se zadržavši na „odgovornim pozicijama“, nego Željko Hubač. I To za vakta „demokratske vlasti“, nota bene.

Evo na kraju uspomena sa premijere moje „Nove Stradije“, komendije koja se u Domanovićevom maniru – iako mnogo neuverljivije od Domanovića – posprdnula sa „vodećim institucijama srpskog naroda“, a koju je Kokan rediteljskim postupkom baš dobro zapaprio. U prepunoj sali NP nije bilo ni jednog jedinog prvosrbijanca i nacionaliste, beše prisutan drugosrbijanski krem de la krem, svi moji do mojega, koji su svi odreda, kad je zavesa pala – za tačnost informacija garantujem – bili vidno uzibrećeni, a neki (figurativno, mada neki možda i bukvalno) usrani od straha. E pa, kad je tako, onda gledajte Karađoz.