60 godina filma „Ko se boji Virdžinije Vulf?“: Elizabet Tejlor i dalje pršti divljom energijom

Film Ko se boji Virdžinije Vulf? je bio nominovan za sve Oskare za koje je ispunjavao uslove i osvojio ih je pet, uključujući i nagradu za najbolju glumicu, koju je dobila Elizabet Tejlor za svoju potresnu interpretaciju Marte – žene koja je istovremeno surova i ranjiva. Film ni danas nije izgubio ništa od svoje snažne emotivne energije, a njena briljantna gluma i dalje varniči emocionalnim nabojem.

Radnja se odvija tokom jedne duge večeri ispunjene alkoholom, gorčinom i međusobnim otrovnim opaskama između Marte i njenog supruga Džordža, kojeg podjednako maestralno igra Ričard Barton. Gledati njega i Tejlorovu kako ulaze u verbalne duele prava je lekcija iz filmske glume – iako ponekad nije naročito prijatna za posmatranje.

Ne treba mnogo vremena da glavni likovi počnu da se međusobno podbadaju, a stvari vrlo brzo postaju veoma ružne. Uzmimo za primer njihovu verziju razgovora pred spavanje: dok leže u krevetu, Marta kaže Džordžu: „Ćelaviš“, na šta on odgovara: „I ti isto“ – i to nimalo dobronamerno. Kada mu kaže da može da ga nadmaši u piću, on joj uzvraća: „Nema nagrade za nakaznost koju ti već nisi osvojila.“

Njihov odnos u ovim ranim scenama napet je, gotovo vulkanski, ali to je ništa u poređenju s onim što sledi kada im se kasnije te večeri pridruži mnogo mlađi bračni par: Nik (Džordž Segal), koji radi na istom univerzitetu kao Džordž, i Hani (Sendi Denis).

To verovatno nije najslavniji trenutak Marte i Džordža, mada ih je teško zamisliti kao uzore vrline čak i kada su trezni. Zapravo, oni su živi dokaz stare izreke da „nesreća voli društvo“. To nisu ljudi spremni da piju sami ili da ćutke kuvaju svoju ogorčenost; oni žele da podele svoj bol i da druge povuku sa sobom.

U priči postoje samo četiri lika, uz jedan veoma zanimljiv izuzetak: sin Marte i Džordža, čije prisustvo lebdi nad čitavom radnjom, iako ga nikada ne vidimo, ne upoznajemo, pa čak ni ne saznajemo njegovo ime – ili da li uopšte postoji. Na početku Marta ga pominje Hani i kaže joj da sutradan puni 16 godina. To uznemirava Džordža, a kasnije shvatamo da samo pominjanje njihovog sina predstavlja kršenje posebnog dogovora koji postoji između njih.

Pred kraj filma Ko se boji Virdžinije Vulf? otkriva se da je taj sin zapravo izmišljotina koju njih dvoje dele: možda zaštitni štit koji ih odvraća od usamljenosti i emocionalne izolacije. Značenje ovog obrta ostaje otvoreno za različita tumačenja, što omogućava brojne interpretacije metaforičke suštine priče.

Kritičar Guardiana Majkl Bilington opisao ju je delom kao priču o „tipično američkoj temi istine i iluzije“, tvrdeći da je Nikolsov film predstavu utisnuo u javnu svest pre svega kao alkoholom podstaknuti bračni obračun, skrećući kritičku pažnju sa njenih komentara o stanju američkog društva.

Možda je to bilo neizbežno, s obzirom na neposrednost filmskog medija u poređenju sa doslovnom fizičkom udaljenošću između publike i glumaca u pozorištu. Nikols zaista prilazi likovima sasvim blizu. Ponekad se kadar kreće sporo, a ponekad naglo i neočekivano; nekad je kamera nepomična, a nekad se gotovo mahnito okreće. Uvek se, međutim, oseća da je režija pažljivo usklađena sa glumcima, ponekad i neprijatno blisko; gotovo da možete da osetite ustajali zadah njihovog daha.

Izvor: The Guardian