Pravovremena glupost 1Foto: Stanislav Milojković

Uzevši sve u obzir, JexS je noviji političar (visokog ranga) koga bi najmanje trebalo plajpičiti; osim svim ljudima urođenih slabosti i mana, malo mu se toga može nabiti na nos.

Nije rđa, nije siledžija, nije lopuža, umereno laže, što će reći da se ni po čemu ne uklapa u foto robot prosečnog srpskog tirjanina.

JexSov – a posredno i naš – veliki problem je što mu pamet kasni nekih petnaest godina.

Onomad je blagoizjavio – i zasenivši prostotu pobrao ovacije plejade elebaka – da je naš problem „politička kultura“.

Na prvo slušanje „politička kultura“ zvuči vrlo gordo.

Već na drugo slušanje zvuči vrlo prazno, jer je „politička kultura“ samo politički izraz opšte kulture ovog ili onog društva, koja je u našem slučaju katastrofalna.

Slobodan Jovanović – koji je bio neuporedivo pametniji od JexS-a, ali je imao još zakasneliju pamet – tek je pred kraj svog dugog života dokonao da je nevolja Srbije u tome što nije uspela da iznedri nijednu drugu kulturu osim nacionalističke, ne nacionalne, slično zvuči, ali razlika je bitna.

Ja JexS-u ovde često prebacujem da je potpao pod uticaj čika-Dobrice, ali priča je mnogo komplikovanija. (Deo priče ću podastrti SNiS-u u bulevarskom romanu Bulevar involucije koji izlazi za otprilike pola godine.) Nije, naime, bilo lako – često je i za veće vidre od JexS-a bilo nemoguće – ne potpasti pod uticaj čika-Dobrice, koji od mladosti do smrti pojma nije imao kud udara, ali je gde god bi udario, udarao bizantinski potuljeno, u naopakom smislu vrlo efikasno.

Nije tajna da je čika-Dobrica imao poverenike u svim srpskim partajama i da je kao najmudrija srpska glava svečano prisustvovao osnivačkim skupštinama svake stranke za koju bi procenio da mu može biti od pomoći u ostvarenju njegovih zaumnih projekata.

Mnoge JexSove desne ruke istovremeno su bile i čika-Dobricine desne ruke koje su – koristeći upravo pomenutu JexSovu nezolbivost i nenasilnost – ispod žita vraćali tek započete procese demitomanizacije Srbije na stari put nacionalističkih grešnika, u čemu im je – jedva nešto manje potuljeno od čika-Dobrice – pomagao Tadićev kohabitant, Referendumski Lopov.

Koji je – gle pikanterije – na JexSovu kooperativnost uzvraćao tako što je – preko svog poverenika u Telekomu – izdašno potpomagao Brkićev Tabloid u kome su u nastavcima izlazili transkripti sa adžuvanskih orgija Tadića, krleta22 i Šapera, izmišljeni, ali vrlo detaljni.

Ko je kog dana bio tobdžija, ko furundžija. itd. Šta da vam kažem. Must read.

Tadić je – najverovatnije nenamerno – napravio grešku koju su u Srbiji napravili mnogi pre njega, pokušao je, naime, da spoji demokratsko i nacionalističko, varvarsko i civilizovano, pa je u kritičnom trenutku – po prirodi nesklon divljaštvu i primitivizmu – skinuo žutu majicu i predao je Tongi Nikoliću, a ovaj ubrzo Vučiću.

Ostatak priče znate. Ali verovatno niste znali da je zakasnela pamet pravovremena glupost.