… „Pre nego što se pozabavimo ozbiljnijim problemima, hajde da najpre povadimo mrtve mačke, automobilske gume i stare šporete iz reka i rečica koje teku kroz naše varoši i varošice, da potom omalterišemo i okrećimo rugla od fasada, da raskrčimo krš, lom i šut, pa da popravimo postojeće puteve“, e, tek tada (ako se uopšte dogodi) poverujte da ta pokret/stranka/ ili lider misli ozbiljno i da je u stanju da uraditi nešto ozbiljno i dobro za Srbiju.

A da bi takav pokret/ stranka, lider, uopšte bio moguć, nužno je da izgubite svako poverenje u političke interesne zajednice kojima su gorepomenute akcije ispod časti, koje vide isključivo „veliku sliku“ i brinu (do moga) isključivo o milionskim masama, ne samo u Srbiji, nego i po ostalim „srpskim zemljama“ i ne samo po „srpskim zemljama“, nego i po srpskim grobljima, ma gde da se nalaze, za šta im zahvalni srpski mrtvaci uzvraćaju masovnim glasanjem na izborima.

Teško, međutim, da ćete ikada izgubiti poverenje u gorepomenute interesne zajednice – a u ovom momentu u Srbiji takve su praktično sve – možda ne zato što im bezrezervno verujete (uglavnom vi ni u šta ne verujete i u tome i jeste problem) nego zato što vam se lako može dogoditi da – izgubite li poverenje u vladajuću interesnu zajednicu istovremeno izgubite i posao, a u ne tako davna vremena mogla se izgubiti i glava.

To smo apsolvirali, sada natrag na radnu psihoterapiju, sa osvrtom na sindrom bludnog podnarednika. Budući da ne postoji nekakav masovni interes – iako postoji masovna istovetnost ličnih interesa – u Srbiji je davnih dana (a možda i vekova) grupa promućurnih vrdalama dokonala da je moguće značajno unaprediti lični interes uživljavanjem u ulogu (mnogi se sa ulogom i poistovete) opštenacionalnih dobričina i javnih pravobranilaca suštinski neodbranjivih stvari.

No, okanimo s drevnih vremena. Pozabavimo se novijim. U strahu od gubitka privilegija, posla – a ponekad bogme i glave – srpski narod i senat nikako da ukači da je u poslednjih trideset godina srpski narod u „srpskim zemljama“ prolazio kao bos po trnju – a sa nekih prostora i nestao – upravo kad su ga opštenacionalne dobričine najžešće branile, istovremeno puneći svoje džepove. Kada je oružje na kraju (bar privremeno) zažutalo, opštenacionalne vrdalame su prešle na odbranu srpskog identiteta i ćirilice – pisma, uzgred rečeno, koje je počelo da se povlači upravo u trenutku kada su vrdalame doživele nezapamćen uspon. Napred rečeno ne znači da skrštenih ruku čekate pojavu pokreta/stranke/lidera koji će izgovoriti magične reči iz prvog pasusa. Za početak će biti dovoljno da počistite dvorište i svoju sobu.