– bez endemskih boljki srpske kinemato i TV-seriografije, što će reći bez drljavosti, zasenjivanja prostote, improvizacija, karabudženja i očekivanja (pa i insistiranja) da “velika” istorijska tema (i pravoverna tačka gledišta režisera) “odrade” stvar.

Filmovi i TV serije nipošto ne smeju biti istorijske video-čitanke, a još manje ono što se u JNA zvalo DPO (društveno-političko obrazovanje), a pogotovo to ne smeju kad se bave takozvanim “istorijskim” temama. Bjela je taj nauk dobro utuvio još u “Rodama” i “Montevideu”, u “Senkama” ga je izbrusio do prilično visokog sjaja, tako da se može reći da “Senke” – iako ni izbliza nisu raspolagale BBC-ijevom tehnikom i budžetom – ne zaostaju mnogo, ako uopšte, za “Birmingemskom, recimo, bandom”.

Dinamici “Senkinih” zbitija pozavideo bi mnogi igrani akcioni film, a tek bi mu pozavidele one otužne srpske serije iz devedesetih – zapravo otvorena propaganda duhovne bede i sirotinjskog mentaliteta – u kojima se tričavi zapleti do besvesti vrte oko večitih petsto maraka, koje se sele iz epizode u epizodu, a komšilučke preljube po haustorima i “s nogu” prerastaju i kosmičke katastrofe.

Svega gorepomenutog, tipično balkanskog, mentalitetski srpskog, ima naravno i u “Senkama” – bilo bi čista laž (i kič) da tu nema balkanskog blata, čemera, prevrtljivosti, nasilnosti i preterivanja – ali kako rekoh, stvar maestralno “vade” dinamika, osećanje mere (što je za srpske prilike, ne samo u kinematografiji ravno čudu) i odsustvo ideološki povlašćenih karaktera – dobrih momaka, visokomoralnih, učtivih, nadasve lepih komunista, četnika, belogardejaca, Rusa, Jugoslovena, Srba – nepotrebno precrtati – koji na kraju uvek odnose “više nego ubedljivu pobedu” nad sinovima svih zamislivih zala i to toliko uspešno i tako često da mi nije jasno kako se događa da s ove strane televizora i bioskopskog platna na kraju uvek izgubimo.

Najbolja definicija romana za koju znam – “svet viđen kroz jedan temperament” – može se primeniti (i trebalo bi je češće primenjivati) i na film i TV serije koji su u Srbiji predugo bili sluškinje ideologija i sredstva nametanja ovog ili onoga političkog temperamenta. Bjela & Co su, bar u ovih sedam epizoda koje sam video, uspešno izbegli sve te zamke. Nije da se “Senkama” baš ništa ne može prigovoriti, nije da se tu nema šta kritikovati (mada ne mnogo), ali neka se time bave kritičari, a ja ću se ograničiti na kratak SMS Bjeli: Bjela, druže, ako neko još koji put popiša Tankosića, skreni kostimografu pažnju da mu u sledećoj sceni promeni kaput, a da popišani odnese na hemijsko čišćenje.