Verovatno ste primetili da tokom proteklih nedelja moja malenkost nije davala ni pet para na velekasabsku predizbornost i verovatno ste, neprejebivi kakvi ste, zaključili da tom tendencioznom predizbornom ćutnjom navraćam vodu na vodenicu Ace Srbina, protiv čega, inače – pod moronskom pretpostavkom da moja voda može pomoći bilo čijoj vodenici – nemam ništa protiv.
A evo i zašto. Savršeno me boli Crven Ban ko će pobediti na izborima za skupštinu Grada Beograda – umal ne napisah Četvrtog Rima – a ako se pitate zašto, odmah ću vam odgovoriti – zbog sindroma LJilje Smajlovićke. Da bih vam objasnio kakav je to sindrom, moraćemo osvežiti kolektivno pamćenje. Smajlovićka od Politike fakat beše napravila otužnu Rotopalanku, ali smo je ubrzo – čim je faktotum koji je došao na njeno mesto od Politike napravio štampano izdanje Farme – počeli praviti od blata.
Osnovano, dakle, sumnjam – a kolektivno pamćenje potkrepljuje moju sumnju – da bi u apsurdnom slučaju da se opozicioni rogovi (možda je tačnije reći rogonje) u vreći domognu beogradske vlasti, beogradsko građanstvo i seljaštvo vrlo brzo počelo od blata praviti Sinišu Malog. Šta bismo, recimo, dobili ako bi se umesto Malog na gradonačelnički tron ponovo popeo Đilas, Dragan, ne Milovan, Milovan bi bio bolje rešenje.
Evo šta: umesto muzičke fontane i jelke od 80.000 evra, beogradsko građanstvo i seljaštvo bi dobilo neke nove novobeogradske kartonske Terazije za početnike (cena nepoznata široj javnosti, verovatno paprena) i još štošta što je javnosti ostalo nepoznato, a tek bi ostajalo nepoznato. Ili šta bi bilo da se lordmerstva nekim, takođe apsurdnim slučajem, dokopa Jeremić Vuko, koji gradonačelništvo vidi (tačnije priviđa) kao prvi korak na velikom maršu kroz institucije, a koji je onomad blagoizjavio da je „Vučićeva poseta Zagrebu generalna proba za posetu Prištini i potpisivanje obavezujućeg sporazuma kojim bi Vučić dopustio ulazak Kosova u UN i zauzvrat dobio još četiri godine diktature.“
Pređimo sa gradskog na republički „plan“. Nakon čitanja Vukovih parapolitičkih baljezgarija, a uprkos tome što mu software priča jedno, a hardware prečesto radi sasvim drugo, meni solilokvij Ace Srbina na temu pogubnosti nacionalizma za srpsku istoriju i život zvuči kao ubedljivo najrazumnija, iako nedelotvorna, priča na političkoj sceni Srbije koja se polako, ali sigurno pretvara u Sever Kosova, kojim će skorih dana – ako ti dani već nisu i nastupili – otvoreno žariti i paliti švreceri i kriminalci patriotske provenijencije. Srbija nema kud dalje, utuvite to, nema više dobrih rešenja, naročito ne personalnih, jedini izlaz je praviti sve iz početka. Makar od blata.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
