Uprkos svemu, Vožd je podviknuo „koekude“ i krenuo u akciju. Mnogo toga se od onda promenilo, ali neke stvari su ostale iste. Evo, na primer, ostalo je zabeleženo da je i vo vremja ono bilo „patriota“ koji su vičući „živela Srbija“ zavlačili ruku u tuđe kese, ali su se brzo, posle prekog Voždovog suda, smanjivali za veličinu glave. Kad bi nekim slučajem, mislim dalje, Vožd ustao iz groba, belćim bi to bio crni dan za neke „visoke goste“. Mnoge je, bolje i hrabrije, pogubio zbog manjih murdarluka. Ne znam ko će održati slovo, a i svejedno je, ali ako bi govornik hteo da pošteno raportira Karađorđu Petrovići, onda bi umesto otrcane svečarske palamudnjave, trebalo da pročita sledeći govor:

„Visokopočitajemi i ljubezni Vožde i pročaja…

„Prošli put sam zaboravio da ti spomenem da se pre dve godine, Srbija posle mnogo godina oslobodila SFRJOTa, SRJa i SCGa, mada su neki „patrioti“ davali sve od sebe da što duže ostanemo pod tuđinskim igom i da izbegnemo suverenitet zbog koga ti je kum Kodža odsekao glavu. Razlog: nekim guslarima i slepaćkim pesnicima tako se ćeifnulo. Moram da ti kažem da smo onomad izgubili Kosovo uprkos ljutoj borbi vođenoj po beogradskim mutlacima, musafirhanama i splavovima. Svaki pošten Srbin zna da je gubitak srpskog Jerusalima posledica antisrpske zavere, mada ima haramija i Brankovića koji tvrde da je „najskuplja srpska reč“ bila potpuno zapostavljena i odgurnuta u najcrnje siromaštvo. Zamisli, Vožde, šta kažu: da je 1990. godine, recimo, prestonica Srbije bila premeštena u Prištinu. Da je SANU preseljena, u Prizren, recimo, gde bi Ćosić i autor cenovnika efikasno mogli da brane svetinje (koje je, uzgred, onaj prvi kao komunista zapišavao); da je patrijaršija SPC vraćena u Peć, gde je valjda arhiepiskopu pećkom i mesto… Da je tako bilo, zbore izdajnici, ne bi se, majci, našao takav Vesli Klark koji bi udario na nas. U tom slučaju, srpska reč bi bila preskupa. Ali nismo mi digli ruke od Kosova, daleko bilo. Naštancovali smo desetine hiljada bedževa na kojima piše KOSOVO JE SRBIJA. Svakoga dana našim poverenicima i proverenim ljudima na terenu šaljemo džakove para da se bore za oslobođenje; murtati negoduju što ti ljudi uglavnom sede u Beogradu. A gde da sede? Neće valjda da troše pare na Kosovu i da pune Tačijevu kasu. Osim toga, stanje redovno: nezaposlenost, narkomanija, beznađe, besciljnost, lopovluk i otimačina. Svuda strah,licemerje, sitničavost, zavist i zloba. Neki dan se monasi pobili u manastirskoj porti, srećom ne zbog teoloških nesuglasica, več zbog para i građevinskog materijala. Za ovo si se, Vožde, borio, a mi ćemo nastaviti tvoju borbu. Mnogaja ljeta.“