Sudija, vidi ti se…

… ali ne trčimo pred rudu, pre nego što pređemo na temu sledi finale sukoba krleta22 i Gorana Markovića, čiji sam utuk na Krletove insinuacije propustio da pročitam u jučerašnjem Blicu, pa sam to učinio danas, nakon što sam pročitao Krletov utuk na utuk.

Krle kaže da Marković po tradiciji prekasno (i naknadno) poziva na pobune, da Goran, nadalje, čas ima čas nema simpatija za Đinđića, da ga čas blati, čas kuje u zvezde, a Goran Marković (otprilike) kaže da je krle22 glup kao noć, ali da ipak ispada blagovremeno pametan jer glupost dobro unovčava „davanjem podrške“ NJemu Vrhovnom. I pročaja. Videćemo na šta će to izaći.

A mi se, dok čekamo rasplet, pozabavimo naslovnom temom. Elem, ovih dana se po beogradskoj čaršiji i mahalama pronela crna vest da je N.N. penzionisana kadinica (ime i br. lk. poznati redakciji) blagoodlučila ući u neki rijaliti, što je momentalno izazvalo pravi uragan ibretenija i moralnog zgražavanja, tipa „pa ima li to smisla, pa kuda to vodi, pa to će srozati ugled (sic!) našeg sudstva, pa šta očekivati od osuđenika kad se osuđivači tako ponašaju“ i uobičajena pročaja.

Bilo je doduše i naučnijih, parasocioloških, ali jednako glupih pristupa „problemu“, kao i neizbežnih pokušaja da se kadinicina rijalitizacija poveže sa opštom gnusobom Vučićevog nenarodnog narodnjačkog režima. Ko biva, opšti sunovrat, mala penzija, računi stižu, šta će kud će jadna žena nego u rijaliti.

Moja malenkost se, po običaju, ne priklanja ni smatranjima Kitaj-Goroda ni razmatranjima Euromahale. Iz više razloga. Evo prvog. Odluka NN kadinice da se „realizuje“, bezbeli je poprilično tabloidna, ali je ipak kadinicino neotuđivo – meni u izvesnoj meri čak i simpatično – pravo. Razlog drugi, važniji. Sličan je krletu22 je svako onaj ko misli da je razlika između Mitovića rijalitija i srpskog kadiluka – čast retkim izuzecima – ravna razlici između Boga i šeširdžije. Otišao bih čak tako daleko i ustvrdio da se ta razlika svodi isključivo na nešto manju vidljivost i gledanost kadilučkih rijalitija (sa sve jebačinama), koji su, ruku na srce, mnogo štetniji po istoriju i život od Pinkovih.

Ali svejedno. Sve da je naše sudstvo u stanju tip-topa, što nikada nije bilo niti će ikada biti, ovoliko ibretenije nad činjenicom da će se kadinici možda videti – ne pomenulo se šta bi se moglo videti – izraz je naše zle kobi, ekstremne malograđanštine koja luči (da, upravo kao žlezde sa spoljašnjim lučenjem) sve devijacije, perverzije i sva pokvarenjaštva, da bi deo populacije koji se, sticajem okolnosti, ne odaje devijacijama, perverzijama i pokvarenjaštvima, mogao zgražavati i smatrati se moralnim gromadama. Toliko!