Tiha voda

Jeste DS – i ovakva kakva je trenutno – nesumnjivo „najdemokratskija“ stranka na našoj političkoj sceni, jesu njeni predsednicu ubedljivo najsmenjiviji, ali istorija nas uči i da su njene izborne skupštine često završavale raskolima i otcepljenjima. Ovoga puta, izgleda, neće biti tako. I novoustoličeni Pajtić i odlazeći Đilas su unapred obećali da ostaju u DS bez obzira na rezultate glasanja. Cinik bi rekao – silom prilika. Nema više ljudstva za deobu. A nema više ni ôdemokratskihö imena za eventualne otcepljenike.

E pa dobro. Nadajmo se da se DS konačno konsolidovala i da će ubuduće delovati kao društvo ljutih opozicionara, a ne kao klub seoskih narikača i plačipički. Opoziciono, naime, delovanje – suprotno onome kako se ovde shvata – nije danonoćno kukumavčenje nad zlehudom sudbinom i pljuckanje pod prozor vlasti, nego danonoćna promocija politike koja je u stanju da te greške ispravi i prevaziđe. Da bi se stvari mogle pokrenuti u tom pravcu, nagovestio je Pajtić najavljujući formiranje takozvane vlade u senci. Tako se to radi. Po resorima. Sistematski. I na druge staze. E sad, duge staze nisu disciplina omiljena u Srbiji, zemlji improvizacija, prečica, smandrljavanja i olako obećanih brzina. Pajtića samo ovlaš poznajem, pa ne mogu da budem izričit, ali mi se čini da spada u (malobrojnu) grupu ovdašnjih političara (nesklonih verbalnoj pirotehnici) koji veruju da bregove rone tihe vode.

Takođe je za svaku pohvalu Pajtićeva izjava da DS-u ne treba vođa nego koordinator. Tu mu ga je Pajtić, da izvinite, lepo (i s razlogom) spustio Jego Ex Sijatelstvu koji je – svi to znamo – igrao za publiku i zanemarivao taktiku zbog čega je DS u konačnici završio kao nižerazredni FK Vratnik. Pajtić najavljuje povratak u prvu ligu, a možda i na prvo mesto. Živi bili pa videli.

Ako DS-u pođe za rukom da se vrati na vlast, posavetovao bih je, a savetujem i ovu vlast, da se – između „nagomilanih problema“ – pozabavi i novindžijskom izdavačkom delatnošću, mislim na knjige koje nam žutare povremeno velikodušno ôpoklanjajuö. Šta ja, kao čovek knjige, imam protiv žutarskih knjigopečatanja. Ima tu, reći će neko, sjajnih knjiga. Sve klasici do klasika. Nemam ja, čestnejši publikume, ništa protiv knjigopečatanja pod uslovom da nije amatersko, smandrljano, drljavo i brljavo, kao što je to – po pravilu slučaj – sa ogromnom većinom poklon-knjiga. Nadalje – žutare, te lukave lisice, pečataju uglavnom dela davno preminulih autora, da ne bi morale da plaćaju autorska prava, ali – neplaćanju ionako sklone – neće da plate ni honorare živim i zdravim prevodiocima. Državo, reaguj, ako već autorska agencija ćuti.