Vidim da je popečitelj Mrkić u teškom problemu. Nema, kaže, odgovarajuće ljude za ambasadore u Vašingtonu, Pekingu ili Berlinu. Jesam li mu onomad lepo preporučio da ako u popečiteljstvu inostranih dela nema ljude za ta mesta, neka onda na vrata popečiteljstva stavlja katanac. Velika je, izgleda, konfuzija u MSP-u, cenjeni publikume.
Profesionalne elčije na čelu sa Mrkićem godinama palamude o profesionalizmu, da bi se na kraju ispostavilo da im nedostaju čak tri ključna profesionalca. Da li stvari baš tako stoje? Ne bih rekao. Ima u MSP-u ljudi. I to relativno mladih. Lično poznajem neke. Lepo vaspitani, solidno obrazovani, svi odlično govore po dva-tri jezika! Pa šta je koji Crven Ban više potrebno da bi neko bio postavljen za ambasadora u Vašington ili u Peking? Eh, šta. Mi smo obećana zemlja mistifikacija, pa se sledstveno i diplomatska služba žestoko mistifikuje. Od potencijalnih ambasadora se (bajagi) očekuje da budu hibridi Džejmsa Bonda i Supermena, a profesionalci ponekad vole da se takvima i prikazuju.
Očigledno su ljudi gledali previše onih američkih filmova u kojima uspaničeni predsednik Amerike hitno poziva sovjetskog ambasadora u Ovalni kabinet da zajedničkim naporima spasu svet od propasti. Nije to odavno tako dramatično. A sumnjam da je ikada i bilo. Uvek je postojao onaj famozni „crveni telefon“. Pogotovo nije tako dramatično u Berlinu. A tek u Pekingu nije dramatično. Ali zato je dramatično u onoj spolja lepoj zgradi u Kneza Miloša. U kojoj se popečitelj Mrkić očigledno prži na tihoj žeravici.
Takođe je prazna priča bivšeg inostranog popečitelja Jovanovića o zlatnom dobu srpske/jugoslovenske profesionalne diplomatije. Ono, fakat, u to doba je u diplomatiji bilo mnogo više reda, ali samo zato što je bilo mnogo manje partija. Tačnije – samo jedna. Rečnikom ulice – bara bila veća, a krokodila manje. Pa je i popečitelju bilo lakše. Ali i tu ima jedna dubara. Ondašnji ambasadori možda jesu primali platu SSIP-u, ali su svi do jednog bili prevashodno političke ličnosti. Mislim – morali su da budu članovi partije i da se dobro kotiraju u „partijskom vrhu“. Pa zašto onda Mrkić & Co kukaju što se na ambasadorska mesta postavljaju članovi današnjih demokratskih stranaka? Ništa se u suštini nije promenilo. Samo se umnožilo. Ili – ovo je možda bolja reč – raspalo na sastavne delove. A među tim delovima nije lako pronaći ni Džejmsa Bonda, a ni Supermena.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
