Ulica Aleksandre Tijanić 1Foto: Stanislav Milojković

Zašto je tome tako, nije informacija od značaja za javnost.

Ipak ću da bih predupredio teorije zavere reći da me niko nije „oterao“, naprotiv, zadržavali su me.

Toliko na tu temu.

Sada prelazimo na temu naše novogodišnje kolumne – hrpu mentalnih govana prelivenih sirupom za kašalj koju je Ljilja Smajlovićka poda(st)rala u kolumni u nedeljniku Nedeljnik, a u kojoj je ispevala odu Aleksandru Tijaniću, očitala bukvicu svima koji su se drznuli da zakeraju što je službenik Tijanić posmrtno nagrđen sokakom i usput pomenula neke ljude „klozetskih metafora“.

Čik pogodite na koga je mislila?

Smajlovićkina fascinacija Tijanićevim likom i delom sasvim je logična jer je blaženoupokojeni Glavonja bio sve što je Ljilji Marlen – iako je imala osnovna sredstva za rad – bezobrazluk, nemanje stida, obzira i obraza – htela (i još hoće) da bude, ali joj se, u pomanjkanju muda, omaklo da to i postane.

Pre dvadesetak dana, nakon puštanja u rad Tijanića sokaka, pitao sam jednog bliskog Đinđićevog (i mog) druga, (ime i br lk poznati redakciji): pa dobro, čoveče, kako niste provalio da je Tijanić džiber i folirant i za koji si Sebastian godinu i kusur dana šakom i kapom davao mufljuzu pare, da bi – kad je kucnuo čas – Glavonja nastupio kao šprehštalmajstor Điniđićevog streljanja.

Evo odgovora: jbg, bio mi se uvukao pod kožu.

Rečeni drug inače nije baš poznat po dlaci na jeziku pa mi je bilo malo čudno što nije otvoreno rekao da mu se Glavonja uvukao u dupe.

Kao i mnogim drugima, uostalom.

Tačnije svima čiji su šupci vodili do mračnih predmeta Glavonjinih želja.

Osim onih koji su se plašili svojih senki, onih koji i treba da se plaše i onih koji su imali nesreću da im Glavonja bude direktor – ama baš niko u Srbiji se nije plašio Tijanića, kako to Smajlović-Tijanićka insinuira.

Naprotiv, Tijanić se (s jakim razlogom) plašio mnogih, a strah je razbijao tekstualnom pirotehnikom, arlaukanjima, pretnjama i uvredama, zaštićen – ne svojim autoritetom (smeh vrabaca iz off-a) – nego političkim imunitetom nekog od visokih dupeta iz kojih je ordinirao.

Znamo da Smajlovićka uvek ima duplo dno.

Nije ona u ovoj stvari nastupila kao peračica Tijanićeve posmrtne biografije – zna ona, kao što i svi znaju, tko je bio Tijanić – nego kao preporučivačica usluga sličnih Tijanićevoj, koje, kako iz priloženog vidimo, više nikome ne trebaju.

Tijanićev šef, Koštunica, obavio je prljavi posao koji je Glavonja najavio i za dugo vreme zatukao emancipatorske i liberalne politike, sledstveno na Smajlovićkinu žalost zadugo neće biti potrebe za uslužnim novinarima i najavljivačima/cama atentata.

I to bi bilo to.

Srećna nova 1921.