Kodža je, naime, vešto stvarao i koristio savezništva, a nije žalio ni ličnih para da podmaže gde treba. Taktikom korak po korak, Miloš je utabao put docnijeg suvereniteta Srbije. Da bi mnogo kasnije, recimo, fiškal iz Belanovice sve nacionalne resurse koristio da s mukom izvojevani suverenitet uloži i utopi u sumanute paradržavne tvorevine poput, recimo, Srbije i Crne Gore.

Nije ni Tadićeva diplomatija, nažalost, daleko odmakla od fiškalove. Za nastavak ovog teksta važno je reč „diplomatija“ prevesti na srpski.

Doslovno: „dvostruko znanje“. Pametnima je sve jasno. Drugima ne vredi objašnjavati. A dvostrukost tog znanja objasnićemo na primeru jedne skorašnje „diplomatske akcije“ Borisovog MIP-a. Elem, vlada Crne Gore uspostavila je diplomatske odnose sa vladom tzv. Republike Kosova; CG je odavno priznala tzv. Kosovo i – osim popečitelja i MIP-a – ni za koga nije bilo iznenađenje što su odnosi uspostavljeni, ali valja naglasiti – za sada bez razmene diplomatskog osoblja. Jeremić je, međutim, pao u fras i pozvao srpskog ambasadora na konsultacije. To je, da kažemo, veoma oštra reakcija. Ali nekako jednostrana. Mnoge zemlje šalju bašelčije u Prištinu, a Beograd ni mukajet. E, sada stižemo do „dvostrukosti“ diplomatskog zanata. Ništa posebno. Ovaj kod je u stanju da dešifruje bilo koji drugi sekretar u bilo kojoj beogradskoj embahadi. Evo prevoda: „Srpska strana je još jednom pokazala da se ne obazire na principe i da ne daje ni pet para na formalnu ravnopravnost svih učesnika u međunarodnoj politici. Srbi, u stvari, nisu ljuti više nego što su i inače ljuti na Crnogorce smatrajući iz nekog razloga da je vlada CG u obavezi da uvažava emocije i frustracije srbijanskih političara. Lutovac je opozvan da bi se srpskoj javnosti pokazalo kako je vlast odlučna i kako su za tu odlučnost najzaslužniji Jeremić i njegov mentor. Dobro će doći na izborima, a u senci konsultacija, mentor može progurati „rezoluciju o Srebrenici“ koja će imati isti procenat iskrenosti i istu težinu kao i poziv na konsultacije. Zaključak: Beograd blefira i improvizuje.“ Užička diplomatska škola, kojoj sam po prirodi stvari veoma sklon, malo bi to drugačije protumačila. „E, da“, rekao bi pokojni Đoša, „najbolje je da ne potežeš pištolj, a ako potegneš – onda pucaj.“ A Ljubiša Čolić bi dodao: „Kloni se onih što te tapšu po ramenima i govore da si lep da ne bi dolazio u situaciju da potežeš pištolj“. Pa da i ja kažem neku: Izvesno je da gimme five politika odlično funkcioniše u dezorijentisanoj Serbiji, ali na strani – jok. I opet dolazimo do dvostrukosti diplomatije. Niko se, tamo na strani, neće uzrujati zbog gimmifiveisanja. Naprotiv, potapšaće ekselenciju po ramenu i reći mu da je to bogzna kako dobro i da je to, u stvari, „novo lice Srbije“. Ali onda „novo lice Srbije“ ne bi trebalo da se čudom čudi kad laskavci pokažu svoje pravo lice.