… a možda i više godina slučajno sreo u Knez Mihailovoj i pozvao je u kafanu „Kolarac“ na kafu. Nije mi tom prilikom promaklo da je Tijanićka u Kanadi propala isto onoliko koliko bi propala da je ostala u Srbiji, a možda i više, što me je navelo na pomisao da mi Srbi propast nosimo duboko u sebi i da ravnomerno propadamo svuda u svetu. Ni Tijanićki nije promaklo, iako se pretvarala da joj je promaklo, da sam u međuvremenu i ja načisto propao, što je bilo nesporno, jer sam, pošteno govoreći, po svim parametrima bio neuporedivo propaliji od Tijanićke, koja se od malih nogu mackala pomadama, kremama, losionima i drugim masnim tricama i kučinama. U međuvremenu je, izgleda, propalo i vreme, jer mi je tog dana u „Kolarcu“ izgledalo nekako sprčeno, zgužvano, teško je naći pravi izraz. Davnih dana Tijanićka i ja smo znali provesti sate i sate u razgovorima o svemu i svačemu, a da nijednog trenutka nismo bili dosadni jedno drugom, a sada, četrdeset i pet godina kasnije, sve što smo jedno drugom imali reći bilo je koliko smo propali, ali to, razumljivo, iz pristojnosti nismo mogli reći, pa smo vreme ubijali praznim, nategnutim pričama, poput priče o prinudnom sletanju aviona Ratnog vazduhoplovstva Srbije na parking benzinske pumpe u Šimanovcima.

Avion prinudno sleteo na parking benzinske pumpe, rekla je u jednom momentu Tijanićka. Ma hajde, molim te! Mora da se šališ! Znam ja, rekla je potom Tijanićka, da je u Srbiji mnogo toga moguće, ali to – to ni u Srbiji nije moguće. Izgleda da se moja školska drugarica tokom godina provedenih u Kanadi pomirila s idejom da su neke stvari na ovom svetu moguće, neke, pak nemoguće, a da se istovremeno odvikla od prinudnih sletanja na benzinske pumpe, patenata automobila s pogonom na drva, besplatnog grejanja pomoću magične šipke, leka protiv raka na bazi suza s proplakali ikona i mnoštva drugih gluposti koje zvanična državna propaganda, a naročito Politika, na sva usta razglašavaju i uzdižu do nebesa kao primere srpske domišljatosti, proplakalosti, snalažljivosti, izdržljivosti i lažljivosti. I ja sam, tako sam rekao Tijanićki, doskora mislio da je apsolutno nemoguće da avion sleti na parking dugačak pedesetak metara, ali avion se ipak spustio na parking benzinske pumpe u Šimanovcima, video sam to svojim očima, i nisam to video samo ja, imam i svedoke, iako sumnjam da bi svedočili u moju korist.