Doguzeljasmo nekako i do kraja ove uzavrele sedmice, uglavnom posvećene kolektivnoj psihoanalizi i sholastičkim raspravama na temu ko ima moralno pravo da Danilu Kišu dodeli status počasnog građanina (ostalo je nejasno da li uz status ide i stan, tj. grob u Subotici) a ko ne, sledstveno nemadoh vremena za praktikovanje mog omiljenog starog srpskog zanata – plajpičenje političkih persona dramatis (bez obzira na boju).
Budući, međutim, da gorepomenute persone nisu napravile pizdarije vredne pomena – ili su meni, ako ih je bilo, promakle – ne preostaje mi ništa drugo nego da se latim proverenog subotnjeg zanata – kulture, uključujući i političku. Danas ćemo, dakle, govoriti o kulturi imitacije, tako karakterističnoj za provincijalnu sredinu poput naše, koja – pretpostavljam da bi Jung tako postavio stvar – svoje teške komplekse (ranije smo ih zvali praziluk u guzici) pokušava da kompenzuje ispraznom pompom i imperijalnim ambicijama.
U intelektualnom krugovima dvojke preovladava mišljenje da naše Vrhovno Biće imitira druga Tita, što je, držim, samo delimično tačno, to jest tačno je da ga imitira u meri u kojoj je Tito imitirao Staljina, doduše „sa ljudskim likom“. Nakon one tragi-smehotresne sednice GO SNS, na kojoj je Vrhovni zlosretnog Babića izrezlio zbog brionskih skretanja, a neke gospoje zbog preskupih tašni, moja malenkost je sklonija mišljenju da je uzor Našeg Vrhovnog – V. V. Putin.
Velikodržavna imitatorska ideja Vrhovnog je kristalno jasna – improvizacija, levih skretanja, modnog kurčenja, itd. ne sme biti, ima da bude kako ja kažem i tačka. Tako, fakat, radi i imitirani, V. V. Putin. Ai ima tu stanovitih razlika. Ono što bi Vrhovni da zavede u Srbiji, u Rusiji zavodi sistem. Jeste taj sistem malčice opičen i na svoju ruku, ali je vrlo funkcionalan. Zahvaljujući toj funkcionalnosti V. V. Putin nikada ne dolazi u situaciju da pobočnike rezili što su letovali u Martha’s Vineyardu ili da damama spočitava nepoćudnu galanteriju, iz prostog razloga što zahvaljujući sistemu, uvedenom još u vreme Petra Velikog, pobočnici dobro znaju gde smeju ići, gde ne, a dame šta smeju nositi, šta jok. Zato u Putina probljema njet, jer ukoliko probljema jest, čelovjeka njet, panjimajete daragije čitatelji.
Stvar sa imitiranjem vrlo slično stoji i u takozvanoj (i sve takozvanijoj) opoziciji koja već godinama nije u stanju da uradi ništa osim ako ne vidi da je to urađeno negde drugde. Ako se sećate, protesti pod priglupim imenom „Stop krvavim košuljama“ – pa prekršteni u još gluplje „Jedan od pet miliona“ – počeli su tek kad su majke invencije dobile ideju od francuskih žutih prsluka. I – šta. Taman protesti spadoše na niske grane, taman se Đido, Guzijan i Boškić surduknuše u low profile, eto iznenadne sreće – Ekrem Imamoglu pobedi Erdogana na izborima u Carigradu, a Trio Fantastikus naprosto živnu. Toplo im preporučujem da na sledećem sastanku SZS Imamoglua kooptiraju u predsedništvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
