1989.
Neka bude zapisano u ovoj Porodičnoj hronici: ovogodišnji Vidovdan i svenarodni sabor na Gazimestanu ostaće u srpskim srcima i srpskom pamćenju dok je sveta i veka!
Mi smo krenuli organizovano: dali nam dva autobusa, pljeskavice, kiselu vodu, zastave – cela naša Nova 85 pošla. A i u rodu smo, mi iz Nove 85: prvi se iz naše rodne Busovače ovamo ča Miloje doselio, a onda polako i ostali. Tako nas Ranko ča Milojev i zapošljavo.
Ja pošo s mojom Jelkom i Goranom. Goranu već petnaesta, neće ni da čuje da ostane s babom. Iz škole ga pustili – jedva čekali, nikako mu ne ide ta škola.
O Saboru i Govoru da ne pišem ništa – nema tih reči koje bi opisale onaj prizor, nema te televizije u koju bi stalo milion Obilića a svi kao jedan! Da se nisam onako obloko sa šurakom i Lekom Kurjakom još više bi zapamtio i ovde zapiso.
1993.
Od kako je zaošijala ova inflacija nikako da sednem i dodam ponešto u ovu Porodičnu hroniku. Evo sad, dok ovde u Lipljanu čekam Ćazima, uz sveću.
Dade bog, najurismo onog Hrvata Antu Markovića. Zaratismo. Goran se lepo snašao, eno ga u Erdutu, avanzovo – u oslobađanje srpske nejači ide samo vikendom. Napunio kuću. Majka mu hukće, i baba, volele bi da je ovde, a opet milo im kad dogna novu veš-mašinu, četvrtu. Išao sam i ja tamo, da pomognem, dotero frezu, ali, sa šurakom i Lekom Kurjakom uglavnom radim benzin. Radimo sa Ćazimom i njegovim bratom Škeljzenom, oni nas snabdevaju, mi krčmimo. Leka radi i devize. Ide nekako.
Često smo ovde, na Kosovu. I uvek se setimo onog Sabora a grudi nam se ispune ponosom. Još u nama kuca srce Obilića! I uvek ubeutimo od pića, kao onda.
1995.
Ja – deda! Jelka baba, prababa – njena majka – jesenas umrla. Evo kako je to bilo. Završio se pičvajz u Bosni, naš Goran ne zna šta će pa našao neku Mirelu iz Beočina, bila dobrovoljac-bolničarka u njegovoj Jedinici. Ni ona dete ne zna šta bi sad te tako dobismo unuka Denisa. Treći dan kako ne dolazim sebi, ni ja ni ovi moji pajtaši.
1999.
Samo za ovu Porodičnu hroniku: skenjasmo Ćazima i njegovog brata Škeljzena! Mnogo su se bili razmahali, a mnogo smo im i dugovali. Mi razvili posao, uzimali od njih benzin na odloženo, uzimali, oni nisu nešto mnogo pravili pitanje i – nakupilo se. Leka im i za devize dugovo. Naročito nam krenulo kad je počelo bombardovanje.
E, al u neko doba oni zatražiše njiovo. Šta sad da radimo, ne daju nam se tolke pare. Pljesnem se ja po čelu: moj Goran sa Jedinicom još prošlog leta otišo dole da smiri situaciju i odbrani srpsku nejač a usput i suverenitet i teritorijalni integritet naše države. Stuštimo se i mi tamo da pomognemo.
Pomogosmo. I duga se rastosiljasmo. Ozdole smo se vratili na tenku, pobednički.
2007.
Kosovo je Srbija!
Ovo neka bude zapisano u ovoj Porodičnoj hronici za sva buduća pokolenja naših Svetisavljevića!
2008.
Hajde da zapišem, al kratko – oči me nešto izdaju. Da počnem izokola: Leku Kurjaka skenjala bankarska konkurencija još pre dve godine, šurak mi u apsu na pravdi boga, i Ranko ča Milojev. Moja Jelka ne miče iz crkve – postala prava bogomoljka. Ona Goranova Mirela pobegla s nekim kforovcem, Denisa ostavila Goranu. Malom već punih trinaest. Odveo ga otac, moj Goran, na Gazimestan. Za neki dan će Vidovdan pa otišli organizovano s Našima i Obrazom i 1389. I Crkvom.
A ja? Ja sedim sam u bašti, pijuckam i sećam se…
2009.
Evo me opet u bašti pred Vidovdan. Sedim i zapisujem ovo s naočarima na nosu. Opet sam: Jelka u crkvi, a naš Goran i ove godine organizovano, sa Našima, krenuo u Gračanicu i na Gazimestan. Na svetu srpsku zemlju.
Denis nije mogao s ocem – mora da popravi ocenu iz hemije.
Na televiziji vidim: popravio.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
