– Merhaba i tebi, delija. Bujrum… Kojim dobrom?

– Nije za moj ćar nego zainat onoj tvojoj mušteriji Bakiru, dođoh da prodžakamo malo nas dvojica, da se zamandalimo u četir’ duvara i kobajagi domunđavamo, da udarimo Briselu sučku…

– Mašala! Ama da sednemo prvo na minderluk, da odanemo… Jesi li za neko meze? Bi li tufahija možda? Kadaif?  Ili si za bozu, salep?

– Ja bih koka-kolu.

– Tandara-mandara!

– Nemoj tako, kolega, nemoj, bre, da si nadžak-baba… Šta fali koka-koli? Dobro, daj bozu…

– Bezbeli…

– Vidi, kolega, koga sam doveo – Rasima! Ako ti je merak, ostaviću ti ga za uspomenu, ionako je svima već dojadio… Imam tog bašibozluka, tih ministara na buljuke, ovde samo pet komada… Hoćeš Rasima?

– Jok, more. Bajato to…

– Onda daj ruku da se rukujemo pa da palim u Moskvu… Bujke, koja kamera?

MOSKVA

– Gde si care!

– Opet ti… Zdravstvuj, zdravstvuj, kolega prezident…

– Kad će parada?

– Za minutičku… Samo smo tebja čekal pa da Šojgu pusti goluba… Galjupčika mira…

– To kod nas radi Vulin…

– Tak praviljno, on geroj predvojničke…

– Jao, eno ga Brus Li!

– To njet Brus Li, to moj daragoj prijatelj Stiven Sigal… A tu su i drugi uglednici, Nenad Popović, Lukašenko, Žika Obretković…

– A Karići, a Mira, a Kurta?

– Tu je samo Murta. Ah, evo ga Šojgu…

– Onda da požurimo. Daj ruku.

– Nu, što ti menja?

– Kažem, daj ruku da se rukujemo, da svi vide kako ja ljublju tebja i ti ljublju menja… Bujke, koja kamera?

RTS

– Niko u istoriji nije se rukovao sa toliko svetskih državnika kao ja, a to je moguće zato što ja ne spavam, ne jedem, ne pijem, ne pušim, ne jurim sojke – samo se rukujem. I sve to zbog našeg naroda… Narode moooj!

– Oooj?

– Potrošio sam ruku. Dao sam sve od sebe, red je na vas! Sa flasterom na ustima, sa nogama i rukama u gipsu, ja ništa ne mogu da potpišem! Aaanaaa!