Jebeš lipu, sedim pod brestom i žudim…

Dođu jedni na podvorenje, pitaju: šta ti duša ište? Dođu drugi, saleću: samo kaži, ne pitamo šta košta. A ja žudim da ovo potraje. Da se razvuče ko lastiš na gaćama koje su nam svih ovih godina spadale…

Dosta je, bre, budžaka i mišjih rupa, dosta glavinjanja od nemila do nedraga – došlo vreme da se naplati i to i onoliko njihovo kurčenje, sa sve zateznom kamatom. Ali, prvo malo da se seiri…

Premestio sam se pod drugi brest da još malo žudim…

Joj što bih voleo da onaj kočoperni keša prikoči malo – pa ne može da namiri sve matore prdonje, dosta što je familiju namirio. I, baš bih voleo da se onaj đilkoš dva sa dva ne gica mnogo na jednu stranu – nije, bre, za svakog da se bavi veletrgovinom. I svašta bih još voleo…

Voleo bih, recimo, da ovaj naš buldožer ne tera mak na konac – kakva crna amnestija, kakvi bakrači! Na njemu je da iskače ko pajac iz kutije gde god stigne i da laprda o sto… more, hiljadu kamena-temeljaca. Voleo bih da svi koji su se, sanćim, dogovorili olabave malo čvor i ne idu grlom u jagode. Onda, voleo bih da se ovi s dušom u nosu vrate već jednom s parastosa, a oni drugi, alavi, da se pritaje neko vreme dok se ne zamene tegovi na vagi. I voleo bih da ne žurimo, da što duže tvrdimo pazar. A usput, da seirimo…

Premeštam se pod treći brest – e, sad ću da čeznem…

Sad kad je došla maca na vratanca, čeznem da čujem šta sve pričaju kupci kad se vrate s pijace, onako, između sebe, kad oko njih nema sveta. Mogu misliti: e, jebiga, šta dočekasmo; da mi je neko pričao – ne bih verovao; ej, bre, s njima da se naganjamo; što ih ne zgazismo onda kad smo mogli; znaš li, bre, šta su nam radili; au, al’ su udarili cenu; more, udarili čekalicu; ko su, bre, oni – cubok; ne mogu da verujem – s njima treba da duvamo u istu tikvu; jebiga, kovrnuli se, sad: to nam je što nam je…

A još više čeznem da saznam šta im je u glavi. Onima znam šta je: sad ili nikad! Ako ovog puta ne omaste brk – ima da se oparaju ko babina rekla. Ovima mora da je: šta košta da košta, samo da ostanemo gde jesmo, inače odosmo bogu na istinu a, možda, i u bajbokanu.

Završavam sa čežnjom, sedim, čekam i seirim…