Pinterov “Povratak” kao povratak fašizma (1) 1Foto: Privatna arhiva

Posle šest godina, iz Amerike, gde radi kao univerzitetski profesor filozofije, Tedi sa suprugom Rut, s kojom ima tri sina, nakratko dolazi u London, u porodičnu kuću, da poseti oca, penzionisanog kasapina, strica i dvojicu braće. Kad joj svekar i dever ponude da ostane s njima u Londonu i radi za njih kao prostitutka, Rut to prihvati, a njen se suprug sam vrati u Ameriku.

Unajkraće, to je (uvrnuti) zaplet ovog dramskog komada.

Čudno je, i čudovišno, to što jedna žena namah, tako jednostavno i sasvim prirodno prihvata ponudu da bude podvođena, da postane roba, da napusti decu i muža, s kojima živi udobnim i uglednim životom intelektualne američke elite.

No, emocionalna atmosfera u porodici Tedijevog oca, kao i emocionalna relacija između Rut i Tedija – sve vreme nam je to tištreći predočeno – lišena je i jednog jedinog ljubavnog treptaja, i jednog jedinog srdačnog gesta.

Da, postoje u porodici snažne strasti, postoje nepodnošljivost i gadni, grubi rivalitet oca i sinova, brata i brata, a odnos Rut i Tedija je bestrasan; to je odnos dve uzajamno totalno nezainteresovane osobe.

Iz takve “dramske atmosfere”, iz takvog skupa životnih relacija, gest prihvatanja (ponižavajuće) ponude ne izgleda nimalo čudno. Jer čitava je ta atmosfera jeziva, groteskna, čudovišna, i to tim više čudovišna što je više naturalistična. Pinter je dramu napisao u realističnoj dramaturškoj fakturi.

Najpotresnije u svemu jeste to što nam čitava ova situacija danas izgleda potpuno stvarno i doživljavamo je – ne bez užasa – prisno (tim užasnije što nam je prisnija).

Gledano feministički, a to je neizbežan ugao istinitog gledanja, ovaj komad pokazuje se kao ostvarenje najmorbidnije “muške fantazije” – mizogine, patrijarhalne, autoritarno maskuline, mačističke i, recimo to najzad!, fašističke muške fantazije, kako ju je opisao Klaus Tevelajt u svojoj znamenitoj studiji upravo pod tim nazivom.

U jednom ciničnom smislu, komad bi se mogao režirati i kao osveta žene koja koristi sve one prerogative submisivnosti koje joj pridaje muška šovinistička fantazija, da bi ovladala jednom porodicom, jednim društvom… Ali, takav postupak bi bio kratkog daha, jer je i u ovoj ciničnoj redakciji sudbina Rut neizbežno robovska. Takav cinični pokušaj preokreta, u stvari bi nas odveo pod okrilje stokholmskog sindroma. Bila bi to slika pokušaja lažnog izbavljenja – iluzije koja žrtvi pruža priliku da glumi kako vlada situacijom u kojoj je potčinjena i izrabljena.

Pristajanje Rut na to da postane prostitutka, jeste ispunjenje nekakve želje, i njene i onih kojima se potčinjava. No, to nije avantura sa neispunjivom željom, koja je uvek borba za ideal. U svetu ove drame – koji je preslikana drama našeg civilizovanog sveta – ideala nema! Sve je u tom svetu želja za posedovanjima.

Razlika između istinske želje, želje za idealnim, i želje koja se gasi posedovanjem i prelazi zatim na drugi objekat koji želi da poseduje, jeste u tome što neispunjenje istinske želje pruža zadovoljstvo, jer je ono u samom zahtevu za idealom, u samom traganju i samoj borbi, a, s druge strane, ukoliko se želja za posedovanjem ne ispuni, to porađa nasilje.

Možemo lako zamisliti šta bi se dogodilo Rut kad bi odbila ponudu tasta i devera. Ponudu? Je li to što joj u obliku pitanja ispostavljaju dva podvodača, jedan u penziji, drugi aktivan, ponuda na koju se, mirne duše, dvojako može odgovoriti? Postoji li tu izbor? To nije ponuda, to je nalog.

Možemo zamisliti i to da Rut “ponudu” prihvata iskreno i s nadom novog života, boljeg od onog u koji je s decom i mužem ukopana. Ona prihvatanjem ponude da postane prostitutka, najzad postaje nešto! Ona postaje produktivna, a ne više izdržavana žena, postaje efikasna i ima zadovoljstvo i nemir kompetitivnosti u svojoj branši.

Nisu li ti termini: produktivnost, kompetitivnost, efikasnost upravo ključni termini našeg doba, i to ne samo u sferi ekonomije nego i u sferi kulture, religije i umetnosti? Treba postati nešto! A da bi bio nešto, ne možeš biti neko.

Rut je, najzad, ušla u poredak robe. Ona se, najzad, socijalizovala, jer postala je deo tržišta, i to na najočigledniji način: telesno, sasvim opipljivo, plotno, vrlo bučno, u svakodnevnom prožimanju s telima drugih, telima muškaraca (možda i žena).

Sve je u ovom svetu Pinterove drame iz 1965. godine, u pukim okvirima telesnosti. To je večno kruženje hrane, pića, odeće, nameštaja, tehničkih sredstava i seksa… Stoga i onaj lik koji je filozof sve to takođe prihvata, jer je i njegov rad na univerzitetu u okviru “tržišta ideja”. To je apatija akademskog života, jedna bestrasna prostitucija. Tu apatiju izaziva sopstvena demagogija.

Istinito, dobro i lepo jeste samo ono što ne može da donese novac, što nije kompetitivno, produktivno i efikasno. To je ideja u korenu jednog pravednog sveta koji lebdi nad ovom dramom, kao odgovor na njen antikosmos. Te reči najzad, makar neko vreme, makar u prvo vreme, morale bi da stoje iznad ulaza u svaku osnovnu i srednju školu, gimnaziju i univerzitet. Kao na hramu u Delfima što je stajalo napisano: “Spoznaj samoga sebe!”

Ulazak ljudskog bića u poredak robe, to je srž misterije u Pinterovoj drami, i to joj danas omogućuje da bude idealno ogledalo sveta koji je prokockao i poslednji svoj ideal – sveta čija je jedina misao slobode misao o slobodnom tržištu. Slobodno tržište nam se, u stvari, ukazuje kao najneodgovornija utopija koja proizvodi enormnu okrutnost, ali u najuglađenijim mogućim formama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.