Zbrka oko Dana pobede 1Foto: Privatna arhiva

Zapanjujuće je koliko je kod nas javno raširena pogrešna predstava da je Dan Evrope u vezi s Danom pobede protiv nacizma i fašizma. To bitno neznanje su i ove godine uoči 9. maja i na taj dan potvrdili mnogi političari, podjednako iz vlasti i opozicije, ali i novinari, dakle, mediji.

Istina, u isti dan kad pada proslava Dana pobede, 9. maja, smestio se i Dan Evrope. S obzirom na to da su u jednom danu, prečesto se Danu Evrope pripisuje i sećanje na moralni podvig pobede nad fašizmom. Nažalost, ovaj pozniji praznik nije ni u kakvoj vezi sa antifašizmom. On je praznik prvobitnog ekonomskog i političkog povezivanja bogatih država Evrope i globalizacije kapitala.

Nedvosmisleno, Dan Evrope kontaminira moralni sadržaj nesebičnog heroizma sebičnim, neoliberalnim ciljevima trgovačke utilitarnosti. Niti je bilo nužno, niti je dobro da se datum koji pripada najvećoj pobedi u istoriji XX veka, pobedi udruženih oslobodilačkih snaga istoka i zapada Evrope nad fašističkim i nacističkim zlom u njenom srcu, preuzme i za proslavu dana u kojem je jedna deklaracija o ekonomskoj saradnji tek najavila tu saradnju.

Dan Evrope ne odnosi se, dakle, na 9. maj 1945. godine, nego je spomen na 9. maj 1950, kad je tadašnji ministar spoljnih poslova Francuske, Rober Šuman, ozvaničio deklaraciju o ekonomskoj saradnji koja će tek 18. aprila 1951. uroditi savezom šest država pod nazivom Evropska zajednica za ugalj i čelik.

Prema tome, začetak EU je 18. april 1951, i bilo je, izvan svake sumnje, razumno, a naročito kad se uzme u obzir da je 9. maj već Dan (veličanstvene) pobede (nad fašizmom), Danom Evrope proglasiti 18. april.

Posledice ove kontaminacije, ove simboličke krađe, realne su u polju morala. Danom Evrope na Dan pobede, umanjen je etos antifašizma kao jedinog istinskog temelja savremene evropske kulture i politike.

Pobeda nad fašizmom, pobeda je nad onom idejom koju je, u obraćanju studentima, pregnantno formulisao veliki nemački i evropski filozof Martin Hajdeger, dokazujući da i visoka inteligencija može da padne nisko u svom odricanju od slobode: „Pravila vašeg bivstvovanja nisu dogme i ideje. Firer sâm i jedino on jeste sadašnja i buduća nemačka stvarnost i njen zakon“ (Freiburger Studentenzeitung, 3. XI 1933).

Današnja simbolička kastracija antifašizma, sa svojim posledicama u realnosti (i snovima), može se precizno izraziti parafrazom Hajdegerove opake tvrdnje: pravila našeg bivstvovanja nisu dogme i ideje. Kapital sâm i jedino on jeste sadašnja i buduća evropska stvarnost i njen zakon.

Slabljenje evropske ideje antifašizma i zaborav njene povesti, proces je zaboravljanja i ideje klasne ravnopravnosti ili jednakosti, a danas je to najočiglednije u sadržaju pojma migrant, u kojem se obnavlja evropski kolonijalizam, koji je, koliko i nacizam, bio meta antifašizmu.

Na kraju, ali ne i na poslednjem mestu, ustoličiti Dan Evropske unije na Dan pobede, značilo je po svaku cenu umanjiti i presudnu ulogu sovjetskih oslobodilaca Evrope od nacističkog njenog uzurpatora. Umesto proširenja saradnje s Ruskom Federacijom, svedočili smo decenijama početku novog, tihog hladnog rata u Evropi, koji je Vladu Ruske Federacije štedro snabdevao racionalizacijama za despotsku njenu vladavinu, koja je ove godine eksplodirala bezumnom agresijom na Ukrajinu.

U Srbiji koja ima i razlog i obavezu da se diči snažnim gerilskim, pobedonosnim antifašističkim pokretom iz Drugog svetskog rata, pod vođstvom maršala Josipa Broza Tita, zakonom je taj antifašistički partizanski pokret izjednačen s kolaboracionističkim, četničkim pokretom generala Dragoljuba Draže Mihailovića.

Nacija (ovo je politička, ne etnička kategorija!), koja se stidi onoga čime ima da se ponosi, a ponosi se onim što je sramno, neumitno propada. Ne propada se, kako to govore vajni nacionalisti, zbog negativnog odnosa nataliteta i mortaliteta, nego zbog negativnog odnosa laži i istine, nemorala i morala u javnosti i obrazovnom sistemu.

Umesto kritičke revalorizacije bivšeg, socijalističkog režima koji je plebiscitarno uspostavljen na antifašističkoj pobedi, u Srbiji nastupa restauracija koja, skriveno i neskriveno, kolaboraciju s nacizmom i fašizmom propagira kao vrednost. Umesto kritike kulta ličnosti Josipa Broza Tita i partijske oligarhije, nastupila je antisocijalistička, u suštini, protivdruštvena histerija. To je bit našeg, srpskog odricanja od antifašizma. To logično vodi ka podršci putinovske Rusije koja je izvršila agresiju na jednu nezavisnu državu.

Unajkraće, i Evropska unija i Rusija odrekle su se antifašističkog nasleđa. Nasleđe antifašizma bledi i u sećanju, i to je, zapravo, bit zaborava bivstvovanja – zaborav na sam oslobodilački potencijal u čoveku i među ljudima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.