Biodizel

U stvari, za vreme Tita to ne bi bio ruski već sovjetski ambasador. Uprkos moći SSSR-a i Titovom „revizionizmu“, taj sigurno ne bi rekao „ima li ovde pravih boljševika“? Ako sam se na pravim mestima raspitao, u Brozovo vreme u ovoj zemlji nije postojao kult ambasadora. Ne, nije ovo priča toliko o diplomatskoj aroganciji u rangu skandala, tek nije poziv Tadiću da glumi Tita tamo gde ne treba i gde ne može, pa da upućuje neke demarše Putinu i Medvedevu, već samo žal za vremenima kad su ovi prostori zaista imali neki suverenitet. I to lišen preterane ksenofobije karakteristične za većinu drugih autoritarnih država.

Ambasador Konuzin je postao zvezda Jutjuba, a garantujem vam da je oduševio bar pola Srbije. Tačnije, oduševio je ono što se u nedostatku boljeg termina zove „patriotska javnost“, a koja je prilično amorfna, stranački nedovoljno profilisana i frustrirana. Kad pogledate dubinski, to oduševljene Konuzinovim istupom u stvari pokazuje krizu liderstva u tom delu javnog mnjenja Srbije. Proruska osećanja su tu tek na drugom mestu. Kad bi nekako moglo, Konuzin bi bio idealan kandidat „patriotskog bloka“ na izborima, i garantujem vam, u trci za predsedničko mesto sa Tadićem odlučivao bi foto-finiš. U vreme kad je Srbiji najpotrebnija racionalnost, ruski ambasador je probudio strasti, a to se od prijatelja, pa makar i bio iziritiran pominjanjem Rusije na skupu u određenom kontekstu, ne očekuje. Videćemo da li će sutra Konuzin, ako baš toliko zavoli Srbe, učiniti nešto slično kao bivši američki ambasador Montgomeri – ostati na ovim prostorima. Verovatno ne u Cavtatu, ali sigurno na nekom mestu gde ima topline srodnih slovenskih duša. Ili će otići u neku jaču zemlju od Srbije gde mu racionalnost ruske spoljne politike neće dozvoliti ovakve istupe.

Konuzin je uradio i jednu dobru stvar. Razbio je dosadu i monotoniju niza konfekcijskih skupova o EU, NATO, regionalnim saradnjama, raznim perspektivama, i tako to. Zbog Konuzinovog performansa ne treba zaboraviti da je ministar spoljnih poslova Češke Karel Švarcenberg čvrsto zaspao koliko je bilo atraktivno. Pa, dobro, i ja sam spavao na časovima moralno-političke nastave u JNA, a ni onda, pa ni sad, ne mislim da su samoupravljanje, nesvrstavnije i bratstvo & jedinstvo baš toliko loše stvari. Mnogo bitnije od toga što je prekjuče zaspao, jeste to što je češki diplomata još u junu ove godine naglasio da Srbiju u procesu evrointegracija ne treba dalje uslovljavati već joj treba dati i status kandidata i datum pregovora.

Ovaj forum će bar po nečemu ostati upamćem, za razliku od, na primer, foruma „Srbija – EU“, održanog u petak 9. septembra u Beogradu, koji su verovatno već sad svi zaboravili. Ne, daleko od toga da su te manifestacije loše; one potvrđuju evro(atlantski) put Srbije kao najracionalniji, ali takvih skupova jednostavno ima malo previše, čime se rizikuje da frazeologija izliže suštinu. Predsednik Tadić je već do savršenstva doveo govore na takvim skupovima, ali višak govora umanjuje značaj onih koji mogu da pretenduju da budu „programski“.

Beograd je obeležio i pedeset godina od osnivanja Pokreta nesvrstanih zemalja. Naravno da je korisno da nam u goste dođu, ne samo zbog diplomatske odbrane Kosova, zvaničnici Gabona koji ima 30.000 dolara godišnje po glavi stanovnika, ili Kenije jer je Lusaka jedan od najskupljih gradova sveta, kao što ni finski spiker parlamenta nije tih dana slučajno došao u Beograd. Konsolidacija razgrađenog kapitala iz vremena SFRJ, i to još u statusu posmatrača, korisna je stvar. Kad je na ministarskom nivou. Jer da je pravi samit tu bi stigli valjda i Raul Kastro, Čaves, Ahmadinežad, Lukašenko. Da, Belorusija je uz Turkmenistan jedina bivša republika SSSR koja je među 118 punopravnih članica ovog pokreta.

Zaista se svet dramatično promenio, kako kaže Tadić. Jedan od najbitnijih rastafarijanaca na svetu, a sigurno za vijek vijekova rege muzičar broj jedan – Bob Marli, svirao je sa svojim „Vejlersima“ na proslavi proglašenja nezavisnosti Zimbabvea, daleke 1980. godine. Čak je tada izjavio da mu je to najveća počast u životu. Mugabe je te godine postao prvi predsednik Zimbabvea, i to ostao do danas. Da je Bob Marli živ, sumnjamo da bi sad otišao da svira Mugabeu. Tek to ne bi doživeo kao najveću počast. Nekad je i Gadafi bio nada trećeg sveta. I superstar Pokreta. Ako je gde bilo diktatora, pa bilo ga je u ovom Pokretu. I jeste malo bedno da ga se niko od „braće“ ne seti u Beogradu. Ne mora baš da mu da podršku, ali… Onomad (1989), kad je Drnovšek bio domaćin Nesvrstanima, Gadafi je bio sve sa kamilama glavna zvezda. Svet se zaista promenio.

Ako lobiranje putem nesvrstavanja, kao prefinjen metod Titove unikatne spoljne politike, potpada pod Jeremićevu „doktrinu“, nije zgoreg podsetiti da taj „razgrađeni kapital“ za Srbiju može biti i diskretno pripadanje Jugoslavije pedesetih NATO-u, preko Balkanskog pakta sa Turskom i Grčkom. Današnje ideološke hibride u Srbiji – nesvrstane rusofile, treba podsetiti ne samo na lidersku već i na korektivnu Titovu ulogu u tom pokretu. Upravo je Tito bio glavna kočnica stalnim aspiracijama Fidela Kastra da pokret uvuče u sovjetsku sferu uticaja. Pri čemu ne treba zaboraviti ni jugoslovensko nesvrstano licemerstvo – namensku (vojnu) industriju koja je prodavala oružje i zaraćenoj nesvrstanoj braći.

Tadić je bio i domaćin Uneskovog samita šefova država Jugoistočne Evrope u Viminacijumu kod Kostolca. Govorio je standardno dobro. Ali, o Viminacijumu ovoga puta iz jedne druge perspektive. Tamošnja multimedijalna „Rimska noć“ bila je jula 2007. lucidni srpski doprinos globalnoj akciji SOS Live Earth. Tada je Bob Geldof bio bivši američki potpredsednik Al Gor. Akciju koja je povezala kostimirani performans u Viminacijumu, aboridžinski ples u Sidneju i japanske holograme, putem televizije i interneta pratilo je preko dve milijarde ljudi. Live Earth je prenosilo 120 TV stanica. Svirali su i Metalika, Duran Duran…

Ovo arheološko nalazište u kontekstu obližnje termoelektrane, danas deluje prilično nadrealno, a kasnoantička freska „rimske Mona Lize“ konceptualno integrisana sa kilovatima, dispečerima i dimnjakom, pomalo nalikuje i nekakvoj postmodernističkoj „instalaciji“. Pored termi (rimskih kupatila), najatraktivniji deo Viminacijuma je nekropola. Pomalo morbidno, ali neki od skeleta su završili u termoelektrani kao „biodizel“. Eto, šta ti je prolaznost života. Ovde su nekada bile stacionirane slavne rimske legije, tu je sahranjen, priča se, i car Hostilijan, a sad iznad Viminacijuma neki seljak s traktorom ore i đubri zemlju. Slika je prilično poučna, kako za savremene globalne patricije tako i za ove naše novokomponovane bilmeze. Bar u smislu da se alavost ne isplati jer moć nije večna.