Okršaji Šešelja i Obradovića jesu intrigantni, to nisu fingirani sukobi, ali uprkos tome oni su i surogat za medijske okršaje Vučićeve i Dačićeve liste s jedne strane, i Đilasove i Šutanovčeve s druge, a koji zjapeći fale otkrivajući medijske deficite i tendencioznosti. Ako desnica nije jasno prozapadna, njen antišešeljizam postaje pomalo apsurdan. Bizarno, ali onda desnica, kao Boško to veče, prilično brani Šešelja od samog Šešelja – tamo gde je vođa radikala suvereno svoj na svome, pa još ispadne da Šešelj i nas i našu demokratiju i naše svetinje, kao one hilandarske, brani od klerikalizma i mahinacija. Obradoviću je u ‘Beogradskoj panorami’ (Studio B) možda za nijansu previše bilo žao navodnog Šešeljevog izneveravanja srpskog nacionalizma, izneveravanja sopstvene haške epopeje i pristajanja na služenje Vučićevom režimu. Doduše, dokazao se kao opozicionar koji u kosovskim raspletima ima šansu da dverjanizuje građanske snage koje će postati ‘ustavobraniteljske’.

Obradović je na Studiju B težište napada gradio na svedočenjima Aleksandra Stefanovića, poznatijeg u stara vremena pluralizma kao Aca Četnik – bivšeg genseka radikala, a posle operativca DOS, sa članskom kartom Batićevih demohrišćana. Šešelj je razlaz sa Stefanovićem objasnio ‘fluktuacijom kadrova’. Poučno za prvi princip Saše Jankovića – da nema nikakve saradnje sa naprednjacima – koji iako deluje moralno u sebi nosi prilično dogmatizma. Iako nemaju veze sa zavetnicom Milicom, ‘zavetnici’ postaju i Šapić i Bastać. Malo i Šutanovac. Uveravajući nas da i oni imaju svoj granitni ‘prvi princip’ nesaradnje sa SNS. Čemu takva obećanja kad vlasti nema bez ‘fluktuacije kadrova’? Ni Đinđićeve, ni Vučićeve, a možda ni neke vaše sutra.