Ta Vučićeva odbrana će biti energična, uz podrazumevajuće cinične opaske na koje se branjeni logično neće naljutiti – tipa da je emocionala inteligencija Siniše Malog ravna nuli ili da je Zoran Đorđević ‘genije’ kad je računao cenu obaveznog vojnog roka. Kad brani saradnike ili svoju politiku, Vučić ima jednu imperativnu uzrečicu – ‘ne dam!’ Povodom utvrđivanja odgovornosti za pad helihoptera, Vučić je 2015. odbrusio – ‘Ne dam Gašića i Lončara! Juna ove godine povodom blokada puteva zvog cena goriva sa opozicionim nabojem, Vučić je takođe bio kategoričan – ‘ne dam da lopovi i bitange caruju!’ Već je postala čuvena ‘Ne dam Gazivode’ iz takođe 2015, a početkom 2014, na jednom skupu u zemunskoj hali ‘Pinki’ Vučić je istakao – ‘u penzije ne dam!’, da bi potom ipak krenuo u nepopularne reformske poteze po tom pitanju.

Iako je neka vrsta Vučićevog avatara, premijerka Ana Brnabić nije preuzela ovu osobinu od njega pa da vlasniku Pinka Željku Mitroviću odbrusi – ‘ne dam Vukosavljevića’. Doduše, Mitrović nije ni tražio smenu ministra kulture, ali je u odgovoru na njegovu intenciju da se rijaliti programi nekako optimalizuju, napisao jedno od inspirativnijih pisama u epistoralnom žanru toplog zeca koji je osmislio.

Ministar Vladan Vukosavljević, smatra da rijaliti programi, u kojima je TV Pink lider, treba da budu predmet posebne pretplate i da ne bi trebalo da se emituju na kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Vladanu sad ni u Pinku ni u REM-u nisu rekli da je ‘genije’ kao što je predsednik Vučić to rekao ministru rada Đorđeviću dok je kao ministar vojni računao cenu vojnog roka – naprotiv Mitrović mu je spočitao da je ‘neznalica, površan i glup’, ali to je u ovom slučaju – Pink i REM reakcija – isto kao da mu je rečeno da je baš ‘genije’. Ne znamo da li je ministar kulture član Mense kao ministar rada, ali u polemici je hteo da ostavi baš takav utisak.

Onomad, na pitanje da li se naljutio na predsednika države koji ga je nazvao ‘genijem’, Đorđević je rekao da je to shvatio kao kompliment. Ima mnogo više logike da Vukosavljević sad shvati kao kompliment etiketu s Pinka da je ‘inkvizitor’.

Ali, da bi zaista bio prihvaćen kao ‘inkvizitor neukusa, duhovne bede i prostakluka’, kritička čaršija od Vukosavljevića je očekivala i gest uverljivosti, a to je ostavka. Pa makar i ne pristupio Savezu za Srbiju koji mu je očigledno duhovno bliži od Brnabićkinog ‘liberalizma’ ili od nekih građanskih pokreta koji ga verovatno i dalje smatraju reakcionarnim i opasnim ministrom, dok ga je Teofil Pančić na primer letos označio ni manje ni više nego kao ‘srpskog Hasanbegovića’. Kritičari s ovog pola prećutkuju da Ministarstvo kulture nije uticalo na Fulmski centar da odobri pare za snimanje filma ‘Teret’ koji se bavi sudbinom Albanaca čji su leševi 1999. prevoženi hladnjačama. Za to ga napadaju oni koji su zabrinuti za srpsku pregovaračku poziciju oko Kosova.

Po konspirativnoj čaršiji se bila pronela glasina da je Vukosavljević već bio viđen za odlazak iz Vlade, pa mu je udar na rijalitije bio revijalni potez za kraj, dok oprezniji paranoici govore da je ovo Vukosavljevićev vrhunski pi – ar: Kampanja za ‘odbranu ćirilice’ učinila ga je relativno vidljivim, dok je sada baš poznat. Oni najmaštovitiji smatraju da je Vukosavljević samo efektno preventivno učvrstio svoj klimavi položaj, jer sad je glupo da ga Ana Brnabić smeni zbog ‘Zadruge’, kad već on neće podneti ostavku zbog ‘Zadruge’ (Imaginarijuma). Kad ni onomad Vukosavljević nije smenio državnog sekretara za informisanje Aleksandra Gajovića, koji je izjavio da novinari treba da štite sami sebe, glupo bi stvarno bilo da ga sad Ana smeni kad već Mitrović i te kako ume da sam štiti sebe i Pink. Dovoljna je tišina kolega ministara i opomena da sednice Vlade ne mogu biti tribine u ‘Parobrodu’.

Kao da je malo falilo da premijerka kritički kaže, baš kao Darko Glišić Zorani Mihajlovič, da je Vukosavljevića funkcija ‘opila’.

U Vučićevom ‘keč ol imaginarijumu’ ima mesta i za Vukosavljevića, ali ako bi probali da uvedemo kakvu-takvu ideološku logiku, što je u ovom režimu zaista teško, Vukosaljević sa svojim agendama, kontrapunktovima i formatima, kao da se nije primio u naprednjčkom miljeu sa njegovim ‘liberalnim modelima’ i ‘kognitivnim stanjima’, već je u duši ostao u habitusu ‘demokratskog nacionalizma’. Utisak je da bi u nekoj drugog vladi, ne samo Saveza za Srbiju, već i naprednjačkoj rekonstruisanoj, Vukosavljević možda zaista bio bolji kao ministar odbrane, gde bi se paradoksalno ostvarile opaske članice Saveta REM Olivere Zekić da je on u stvari i zamišljao da ministarstvo kulture vodi kao ministarstvo odbrane. Što donekle čini i sad. Zaista, u Brnabićkinoj Vladi, Vulin više deluje kao ministar kulture nego što Vukosavljević deluje kao ministar odbrane, pa bi otuda i sasvim drugo značenje u nas imala ona Čerčilova – ako funte namenjene za kulturu prebacimo u odbranu, šta ćemo onda braniti?

I drugi su zaslužni, ali dva kapitalna muzeja u Beogradu otvorena su za Vukosaljevićevog mandata, zar ne?

Ana Brnabić je slučaj iskoristila da ponovi režimske optužbe da je Dragan Đilas uveo rijalitije u Srbiju i to na B92, koja je bila ‘simbol kulture i alternativne scene’. Premijerka je zaboravila da kaže da je B92 pored rijalitija bio kupio i Ligu šampiona u fudbalu. Pitanje je logično: Ako je Đilas sudbinski kriv za rijalitije, zašto se onda naprednjačka vlast selektivno odnosi prema lošim tekovinama vlasti pre 2012?

Vučiću danas sigurno ne bi mnogo naudili, kao što se i da videti, mediji koji su ‘simbol kulture i alternativne scene’ već upravo suprotno – hipotetička TV koja bi u sebi imala rijaliti, Ligu šampiona i opozicionu političku propagandu. To je medijski Molotovljev koktel. Zato se to polje pasionirano čuva. Što mi jedan kolega iz Republike Srpske reče – vama u Srbiji treba jedna BN iz Bijeljine – narodnjaci i opozicija. Dok sa strane Kijinih fanova ne pretegne malo na ovu drugu, teško da će Vučić pasti ispod četrdeset i kusur odsto na nacionalnom nivou.

Nadrealna je bila fotografija s nedavne tribine u beogradskom Domu kulture ‘Parobrod’, odakle je sve počelo, a gde su na tribini učestvovala tri bivša ministra kulture – Nada Popović Perišić, Branislav Lečić, Ivan Tasovac i aktuelni Vukosavljević. Nijedna sesija famoznog ‘unutrašnjeg dijaloga’ o Kosovu nije izgledala tako – da na primer na nekoj tribini govore Borko Stefanović i Marko Đurić, pa da se pored prepucavanja bar neke stvari iskristališu.

U ‘Parobrodu’ je uspostavljen konsenzus govornika da su rijaliti programi ‘skaredne prirode’, ali ima i nekog jeftinog konformizma da se konsenzus uspostavlja na opštem mestu – osudi rijalitija i pohvalama kampanjama za popularizaciju kulture. Uostalom, Vukosavljević je resorni ministar i za medije pa je mogao da postavi pitanje političke propagande, odsustva debate i kritičkog mišljenja, čak i oko ‘unutrašnjeg dijaloga’ o Kosovu na nacionalnim frekvencijama.

Kod rijalitija je bitna i forma i sadržaj. Imao sam prilike da gledam italijanski rijaliti koji se dešava u jednoj školi gde su se đaci vratili u šezdesete (Il collegio na Radi due), učili po principu hvaljenih konzervativnih škola, sa stručnom nastavom i moralnim svetonazorima, bez sadašnje tehnologije, maltene idealno-tipski za ministra Vukosavljevića. Đaci su pedantno ošišani, uniforme su ispeglane, momci nose kravate, devojčicama je kosa uvezana u pletenice, adolescentni uzrasta 13 do 17 godina zatvoreni su četiri nedelje. Pa to bi i Dveri prihvatile na nacionalnoj frekvenciji. Da li bi Srbija i Region to gledali?

Rijalitiji o tome kako napraviti kuću, bend, firmu, ili kako preživeti u prirodi sigurno ne utiču preterano na moralno posrnuće nacije. Sećate li se odličnog rijalitija ‘Može biti samo jedan’ na staroj BK televiziji koji bi danas upravo bio idealan format kako duh vojnih kampova poput onog Stamatovićevog na Zlatiboru integrisati u državni sistem i većinsku podršku građana za obaveznim služenjem vojnog roka. Mora se voditi računa i o razlikama u rijalitijima, a senzibilnost koju je isprovocirao Vukosavljević može se tumačiti i time da je ministar, možda i nenamerrno, pre izneo opozicioni stav – političku funkciju rijalitija – nego što je ukazao na kulturološko-moralne rizike ovakvih sadržaja.

Pa i u famoznom Memorandumu SANU, davne 1986. piše da – ‘agresivni šund suvereno vlada na sceni!’ Baš bizarno.