Pre toga osetio se još jedan apsurd: U Bečićima, na impozantnom skupu o regionu govorili su Bil Klinton, Milo Đukanović, Stjepan Mesić i Milan Kučan. Upućeni su konstruktivni saveti za dalju (de)stabilizaciju regiona. Od revizije Dejtona, do raspetljavanja status kvo pozicije u kojoj se nalazi Makedonija. Naravno da se govorilo i o pritajenom velikosrpskom hegemonizmu koji mimikrijski pulsira u raznim pravcima.

Iako se eks YU region, sa svojim bantustanima, odavno pretvorio u parodiju Beneluksa, kao da s druge strane probija i čudna integristička tenedencija. Skupovi kao ovaj u Bečićima sve više ukazuju na, maltene senzacionalnu mogućnost (pre propuštenu šansu): Da je moguća neka Jugoslavija bez Srbije. Pa makar i proevropske. Dobro, ne baš kao istorijska šansa, ali kao senzibilnost lakšeg razumevanja u novim okolnostima svakako. Ta „zajednica“, harmonija ostvarenih identiteta i evroatlantskih posvećenosti kao da je i novo vrednosno čitanje onoga što je nekada pogrešno shvaćeni Vasil Tupurkovski krstio „neprincipijelnom koalicijom“. Entiteti bivše SFRJ nalaze se često u poziciji „histeričnog subjekta“, kako bi to možda okarakterisao filozof Slavoj Žižek. Nekada eksplodira Srbija, nekad Hrvatska, nekad Crna Gora, Kosovo, Republika Srpska, kako ko kad.

Glavni utisak iz Bečića bio je ipak estradni. Klinton je napravio lapsus i Crnu Goru pomešao sa Makedonijom. Ruku na srce, u suštini to je isto kao kad frontmen Partibrejkersa Zoran Kostić Cane na koncertu u Valjevu pozdravi Kraljevo. Smešno, mada suštinski ništa bitno. Posebno u tragikomičnoj situaciji kad se eks YU zemlje, sve odreda, ograničenog suvereniteta hvale svojim suverenitetima. Uostalom, i francuski Mond je objavio da je Lazarevo (Mladićevo) na severu Bosne.

U Bečićima debelo ukoreni Boris Tadić, hapšenjem Ratka Mladića, preokrenuo je regionalnu stvar u svoju korist. U Hrvatskoj se ponovo iščuđavaju Tadićevom osećanju za tajming (dramaturgiju), i gotovo ezoteričnim sposobnostima da stvari preokrene u svoju (srpsku) korist. I budimo realni: Bečići su banalizovani. Odjednom je i „lider u regionu“ lako preskočiva lestvica. Isuviše je, pa gotovo rutinsko, hapšenje Mladića došlo brzo nakon likvidacije Osame bin Ladena, da bi se izbegle koincidencije o liderima koji donose odluke. Zato je i priželjkivani susret sa Obamom valjda logičniji. Možda i izvesniji od još jednog, dohvatljivijeg, sa Bajdenom. Jer, Bajden, ima se utisak, deli lekcija, a Obama mu možda i pokaže neke Bin Ladenove slike. Znate već koje. Možda mu i kaže šta se zaista desilo u Rozvelu, da li je Elvis živ, i tako to… Hapšenjem Mladića (simbolički rizičnijim od Karadžića), Tadić je dosegao i Đinđićevu odlučnost (da ne pominjemo koliko je još zadrtijih neprijatelja stekao), ali bar bi bilo glupo da sad sluša kako mu Jelko Kacin kaže da je Mladić veliki uspeh, ali bez Hadžića u Hagu nema punopravne evropske budućnosti za Srbiju.

Ima li evropske budućnosti za Zvezdu, ili su ostala samo sećanja? Ne znamo kako li bi se drugu Titu dopao termin „Jugosfere“ koji je lansirao publicista Tim Džuda, ali pored privredne i kulturne saradnje u takvim okvirima mogla bi se tražiti i velika regionalna liga jer bez nje, bez jačanja konkurencije, nema ni većih klupskih uspeha u Evropi. Liga iz koje je Zvezda stigla do Barija bila je među pet najboljih evropskih liga. Trijumf je bio posledica dobro osmišljene politike, ali ne one koja se bazira na „srpstvu“ (neigranje na crvena slova, odbrana ćirilice, Kosova, Knina…). Petogodišnji plan (1986 -1991), koji je za cilj imao pokušaj osvajanja samog evropskog vrha delo je profesora Veljka Aleksića i Velibora Vasovića. To je bio prvi ozbiljan strateško-planski dokument u našem fudbalu baziran na stručnim znanjima. Tada je klub imao neobično moderan i efikasan menadžment (Džajić, Cvetković), netipičan za tadašnji društveni ambijent. Doduše, jaz u fudbalu nije bio drastično izražen u to vreme. Zvezda je tih godian imala „samo“ desetak puta manji budžet od Real Madrida ili Bajerna, a danas je ravno 100! puta manji (Real 400 miliona evra, Zvezda četiri miliona). Zvezda je, u Džajićevom tadašnjem konceptu, dovodila najtalentovanije fudbalere iz cele bivše Jugoslavije (ne samo „srpskih zemalja“).

U nedostatku rezultata, i slavljenje Barija je neka razonoda. Evo mog predloga za dogodine: Da se postavi mjuzikl „Bari, Bari“. Za jubilej specijalno u Areni, ili na Marakani, a na redovni repertoar u pozorište na Terazijama (jer tu se uglavnom igraju mjuzikli). „Bari, Bari“ mogao bi po atraktivnosti biti na nivou mjuzikla „Jalta, Jalta“ koji je već igran u Beogradu jer je Bari – što se fudbala tiče, sad već u rangu „duha Jalte“ – što se nove geopolitičke situacije tiče.

Ma koliko da je nacionalni (srpski) brend, Zvezda je u suštini proizvod Jugoslavije. Velike zemlje i velike lige. Zamislite tim iz Barija u „jelen diviziji“. A zamislite da Zvezda može da igra u ruskoj ligi. Značilo bi za jačanje konkurentnosti, mada teško da bi i Putin to mogao da sredi kod UEFA. Idejno i duhovno to bi sigurno leglo navijačima na dušu. Samo što bi navijački odlasci na gostovanja bili malo skupi.

Jesu se delije onda u Drezdenu lemali sa fašistima, i u Minhenu utakmica je pala na 10. travanj – tačno na 50 godina osnivanja NDH, pa je zbog mogućih sukoba sa emigracijom bilo tenzija. Iz sadašnje proruske Zvezdine pozicije sigurno je najbizarnije da su 1990/91. delije provocirale Bed Blu Bojse stihom „Mi imamo Mekdonalds, a vi ne“.