Ona je uklonjena, a Dodik je naglasio da zastava Republike Srpske mora biti istaknuta na svim sastancima kojima prisustvuje. Kompromis je ipak postignut pred prvu sednicu Predsedništva, pa je Dodik pristao da nema zastave RS, ako nema ni zastave koja je simbol Federacije BiH. Pa je ostala samo zastava BiH.

Iako je od svojih političkih početaka u reformskim snagama Ante Markovića otišao prilično udesno, i od svojih socijaldemokrata i sebe napravio ‘karadžićevce’ po mnogim nacionalnim pitanjima, ne bi se baš sa sigurnošću moglo reći da je ovakav Dodik baš četnik u smislu u kome je to bio Radovan Karadžić. Sumnjamo da bi Dodik baš doneo figuru četničkog vođe Draže Mihailovića u Predsedništvo BiH. Ipak to nije Srbija. Krcata apsurdima. Hajde da se vratimo u 2007. godinu: Neposredno pre nego što je novi ministar kulture Voja Brajović trebao da preuzme funkciju, uklonjena je bila voštana Dražina figura koju je Brajovićev prethodnik Dragan Kojadinović postavio tik uz vrata kancelarije ministra. Onda su se se zbijale šale po beogradskoj čaršiji da je Kojadinović bistu sklonio u sigurnost muzeja na Ravnoj gori da Tihi iz ‘Otpisanih’ ne bi bio u neprijatnoj poziciji. Voštani Draža je navodno bio privremeno uklonjen u vreme posete kosovskog ministra kulture Astrita Haragija 2005. pa je Bora Đorđević zbog tog kalkulantskog gesta podneo ostavku na mesto Kojadinovićevog savetnika. Ali, i ‘žuti’ su brzo pokazali svoje ravnogorske sentimente.

Iako dolazi iz stranke čija su dva glavna lidera – Šešelj i Nikolić – dobili titule četničkih vojvoda, Vučić danas nema svog čoveka zaduženog za traženje groba Draže Mihailovića, kao što je to kod Tadića tražio Homen, iako Tadić nije bio četnik – ni realno, ni šminkerski.

Pre neko veče osećao sam se malo neprijatno: U taksiju sedim napred dok pozadi na francuskom ćaskaju moja koleginica i naš gost – urednik u francuskom Figarou. Koleginica mi sa nevericom prevodi da joj Francuz kaže da Beograd mnogo lepše izgleda nego pre četiri godine kad je on poslednji put bio tu. Da koleginicu dodatno ne iznerviram, rekao sam da gost ne poznaje ovdašnje političko-urbanističke kontekste; ni za novogodišnju rasvetu, ni za prošlogodišnju blagdansku jelku, ni za Savamalu, ni za fontanu na Slaviji, ni za spomenike ruskom caru Nikolaju, književniku Borislavu Pekiću i patrijarhu Pavlu.

Sa Dražom i Titom je lakše. Od Ivanjice do Podgorice. Ali, zato nije lako objasniti Francuzu da je spomenik jednom od doajena demokratske misli i prakse u Srbiji – Borislavu Pekiću podigao aktuelni predsednik Srbije koga opozicije optužuje da je diktator, dok je spomenik azerbejdžanskom ‘ocu nacije’ Hajdaru Alijevu podigao vođa sadašnje demokratske opozicije Srbije Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda.

Uglavnom, spomeničarska simbolika opet se zahuktala u regionu, često i sa bizarnim epilozima – od toga da li neki bronzani Tuđman ima haljinu, do toga da li je bronzani patrijarh Pavle neuspeliji spomenik čak i od surčinskog Nikole Tesle koji vam, ako ste imali turbulencije na letu s kog ste upravo stigli, zaliči na Radomana Božovića s brkovima. Zagovornici ‘Velike Srbije’ (i manjeg modela – sa Republikom Srpskom, bar delovima Crne Gore i makar kosovskim Severom) tvrde da će Albanci u Crnoj Gori sa Skenderbegovim spomenicima u Tuzima i Ulcinju ‘omeđiti Veliku Albaniju’. Mistična veza Tuđmana i branitelja u Hrvatskoj materijalizuje se i kroz spomeničku kultizaciju Tuđmana čiji broj bronzanih obeležja dobija lenjinističko-brozovsku učestalost. Istovremeno, ideološka razračunavanja preko spomenika dobijaju i bizarne konotacije kao nedavno u Splitu kad je jedan pripiti vremešni nacionalista oborio masivnu statutu Rada Končara, nekadašnjeg sekretara Komunističke partije Hrvatske, Srbina rodom iz Korenice, a ova mu prilikom pada smrskala nogu u osveti mrtvih proletera.

Iza patrijarha Pavle ostale su mnoge simpatične anegdote. U jednoj, Pavle se uputio na Banovo brdo, na službu u crkvu, a njegov pratilac je pomislio da je zbog vrućine ipak bolje da idu automobilom. Pavle je insistirao na tramvaju. Onda je pratilac sugerisao patrijarhu da je možda malo nezgodno da se ide tramvajem jer je leto, tramvaj će ići u pravcu Ade Ciganlije ka kojoj će se uputiti i mnoge razgolićene žene, da bi mu patrijarh odgovorio: ‘Svako vidi ono što hoće.’ Tako je i sa patrijarhovim spomenikom na Tašmajdanu: Svako vidi ono što hoće. Nekima je dovoljno da ga proglase trijumfom besmisla, skulptorskim nesporazumom i kič uratkom samo zato što je postavljen u vreme kad su na vlasti Vučić i Vesić.

Inspiracija za spomenik je bila Pavlova slika iz tramvaja. Da li bi skulptura bila bliža suštini da je interaktivna i da se svaki dan postavlja (u sedećem položaju) u neko od vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća? Bilo bi interesantno videti kako bi reagovali putnici kad bi znali da je tu, s njima, i ‘Pavle’? Da li bi bili manje nervozni, da li bi postali malo spokojniji, uviđajniji, produhovljeniji, asketski istrajniji u podnošenju teskobe? Kako li bi tek izgledala scena dok sadistički kreten maltretira devojku, dok ostali putnici sede i gledaju svoja posla, a ‘Pavle sedi’ tu s njima, i da li bi gledali svoja posla da je interaktivni simbol tu – s njima. Da li bi huligani bili baš toliko huligani s ‘Pavlom’ u istom prevozu? Da li bi skromnost i čestitost oplemenila ljude u prestonici, pa bi i oni koji se voze samo u kolima u špicu, smanjili gužve i aerozagađenje tako što bi na posao išli vozilima GSP u nadi da će u nekom od njih jednom sresti i ‘Pavla’. Sutra možda i u metrou. Verovatno bi bilo i usiljene religioznosti, celivanja bronze, opsesivno-kompulsivnih reakcija kao kad se ljudi javno krste kad vide Crkvu, ne shvatajući da je ‘to’ pre svega unutra, intimno, diskretno, a vidljivo samo u gestovima koji nisu ritualni.

Čuo sam i one koji smatraju da bi najbolji spomenik bio onaj gde bi patrijarh Pavle bio u pokretu, na ulici, sa bronzanim štapom. Tek bi tad odisao skromnošću i duhovnošću. Ne bi ništa manji bio autorski izazov kako ga prikazati u bronzi bestelesnog. Po mogućstvu, taj spomenik bi trebalo da bude negde na trotoaru u Kolarčevoj ulici u Beogradu, jer valjda se sećamo da je kordon u Kolarčevoj za vreme studentskih demonstracija zbog izborne krađe 1996/97. probijen tako što je Pavle predvodio litiju, a policija je jednostavno dobila naređenje da se skloni. Jer nijedan drugi racionalni odgovor njeni nalogodavci nisu ni imali. Bio je to maestralni patrijarhov gest, čime je rešena iznurujuća pat pozicija u Kolarčevoj.

Preporučujem za gledanje aktuelni film ‘Smrtonosne mašine’ (Mortal Engines). To je distopijski blokbaster u produkciji Pitera DŽeksona koji je režirao Kristijan Rivers, a u glavnoj ulozi je Hugo Viving. Film je urađen po knjizi Filioa Riva koja opisuje svet mračne budućnosti u kome su gradovi pokretni i među njima, u tom distopijskom feudalizmu vlada darvinizam. Najveći grad – predator u filmu je pokretni London, koji u sebi, na ogromnim gusenicama, ima mnoge simbole onog starog – statičnog Londona, uključujući i dominantnu katedralu svetog Pavla. Spektakularne su scene kad London proždire jedan bavarski grad u pokretu, a pre neki dan učestvovao sam u forumu na temu kako bi u dalekoj budućnosti izgledao ‘pokretni Beograd’? Neko je pomislio da bi se u distopijskom darvinizmu najbolje snašao upravo Beograd na vodi (ali transponovan na gusenice) u koji bi bili inkorporirani Meštrovićev Pobednik sa kapijama zidina Kalemegdana i ‘beton halom’ gde bi bili topovi, zatim dve ‘kapije grada’ – kule Rudo i Geneks, fontana sa Slavije, te spomenik Nikoli Pašiću. Uostalom, svako može da domašta svoj ‘pokretni Beograd’, sa spomenicima i drugim lendmarkovima po želji.

Zamislite tek ‘pokretnu Prištinu’ sa hotelom ‘Grand’ i Klintonovim spomenikom, nadograđenu replikom spomenika Ričardu Holbruku u Kosovskoj Vitini. Kako li bi tek izgledao ‘pokretni Zagreb’ sa bronzanim Tuđmanom u haljinama, u pročelju?

Prilično avangardno, Podgorica je odlučila ove godine da će podići spomenik Titu.

Kada su četnici i demokrate, među kojima je bilo i kumrovačkih đaka, 1991. uklanjali Titov spomenik sa trga u Užicu, u zarakijanoj euforiji dizalice, užadi i krampova, nisu se ni čule kako treba, kamoli uvažile, mudre reči Svetislava Basare da Tita ne treba nigde pomerati: Pošto je spomenik vajara Frana Kršinića (postavljen 1961) bio prilično šupalj, dakle prostran u unutrašnjosti, trebalo je samo – predlagao je Basara – na Titovim leđima napraviti mala vratanca, a u spomenik bi, unutra dakle, tačno stala radnjica za narezivanje ključeva sa jednim radnikom, koja bi simbolizovala to što je Tito bio mašinbravar. Time bi spomenik ostao, ali bi bio funkcionalno ‘prekodiran’ i politički relaksiran.

Verovatno ne bi smetao ni bronzanoj Velikoj pobedi, koja je otkrivena na ulazu u grad povodom veka od pobede u Prvom svetskom ratu.