Ništa nije tako ometeno u razvoju i isto tako sklono padu kao tiraž – bio bi slobodni prevod zaključka jednog britanskog teoretičara medija koji datira iz osamdesetih godina prošlog veka. Pogađate, novine su tad u ogromnom procentu više živele od tiraža nego od reklama.

Ništa nije tako ometeno u razvoju kao urednik/novinar koji je uveren da je pre svega „to“, a tek posle – čovek. Ništa nije tako sklono padu kao moral i ljudskost kod gorepomenutih, posebno kad se ukrste sa pohlepom i profesionalnom kvazi slavom.

Glavni urednik „Korijere delo sport“ Ivan Zacaroni objavio je u subotnjem izdanju ovog dnevnika vest da je Siniša Mihajlović teško bolestan, italijanska javnost, znajući za njegovu bliskost sa Mihajlovićem, nije nimalo posumnjala u njenu tačnost.

– Zahvaljujući tome prodao je 200 primeraka novine više nego inače i zbog toga uništio prijateljstvo koje je trajalo 20 godina“, rekao je nakon toga Mihajlović, koji je želeo da javnosti dan kasnije sam saopšti istinu o svojim zdravstvenim problemima.

Otvorena je time, po ko zna koji put, suštinski nepostojeća dilema – gde su granice novinarske radoznalosti, trke za ekskluzivama, borbe za tiraž.

Otvorena su i isto tako retorička pitanja: može li se novinaru nešto reći u poverenju, krši li novinar kodeks ako ne ispoštuje ono što mu je sagovornik rekao „off the record“, gde su granice intime, pre svega kad su lične tragedije u pitanju. Retorička, zato što je odgovor na sve potvrdan, jer i novinari su ljudi, ili bi bar to trebalo da budu.

Zanimljivo je, ali i jadno, da su u kampanji protiv Zacaronija u Srbiji najglasniji baš oni mediji (novinari/urednici) koji ne prezaju od stvari za koje je ovaj gaf Zacaronija dečija igra.

Oni koji seciraju leševe, odmah posle nesreća kucaju na vrata porodica stradalih da ih pitaju kako se osećaju, objavljuju fotografije mrtvih ili iskasapljenih tela i delove medicinske dokumentacije onih koje treba provući kroz blato.

Oni kojima je profesionalno da majki traže izjavu posle stradanja deteta, a one koji su obavezni da im izjave daju, ništa ne pitaju.

Novinarstvo danas u Srbiji, naravno i sportsko, daleko je od nivoa gde se mogu postaviti margine profesionalnosti. Nekada se znalo da su sveta pravila čuvanje izvora i čuvanje sagovornika, ako ne zbog „viših“ ciljeva, a ono što vam, i prvi i drugi, trebaju i za kasnije. Otud i „prijateljstva“ novinara sa javnim ličnostima iz svojih sektora nisu ništa više od „braka iz računa“.

Oni koji će da izdaju „profesionalnog“ prijatelja izdaće i „privatnog“, i to nema veze sa profesijom nego sa čovekom.

Oni koji bi do nje preko leševa, još ne shvataju da ekskluziva u današnje doba traje najviše pet minuta, a profesionalna bruka nemerljivo duže. Naravno samo za one koji na bruku nisu imuni.