Ako ne zabadamo prst u svoje rane, kako ćemo znati da smo živi 1Foto: Privatna arhiva

Nisam znala kako da se ponašam. On je bio stariji čovek, reditelj, a ja klinka na početku karijere. Mislila sam, zaboraviće, proći će ga sve tako dok me jednom pred sam izlazak na scenu nije uhvatio s leđa… Ovim rečima počinje jedna od ispovesti u trejleru povodom prvog regionalnog pozorišnog i filmskog projekta „Najteža uloga“, koji se bavi seksualnim nasiljem nad glumicama. Projekat će se odvijati u tri faze: istraživanje i potraga za istinitim ispovestima glumica, produkcija pozorišne predstave u kojoj će one izvoditi svoje i priče svojih koleginica – a ceo proces postaće materijal za dokumentarni film. U projekat se do sada kao podrška uključilo i Narodno pozorište iz Beograda. A kao medijska podrška za sada Radio-televizija Srbije i N1. Aleksandra Jelić, pozorišna rediteljka i osnivačica ApsArta centra za pozorišna istraživanja, podseća na početku razgovora za Danas da ovo udruženje za 17 godina svog postojanja ima obimno iskustvo s predstavama zasnovanim na ličnom materijalu.

– ApsArt je upravo radio predstave u kojima je fokus bio na dramskom procesu, na ličnom materijalu, a naše predstave izvodili su najčešće ne glumci već ljudi sa kojima smo radili (osuđenici, mladi, bivši zavisnici, psihijatrijski pacijenti i mnogi drugi). Poslednja predstava koju smo radili RAW PLAY – igra sa 6 života, jeste upravo verbatim predstava na temu mladih i njihovih problema, ali su je izvodili profesionalni glumci.

* Ko od glumica učestvuje u projektu „Najteža uloga“?

– Mi smo tek dali objavu u medije, mada smo projekat započeli tokom jeseni i u oktobru dobili inicijalnu finansijsku podršku od Rekonstrukcije ženski fond. Sada nam je pre svega zadatak da sakupimo još neke ispovesti. Neke su se glumice već javile na objavu za učešće na projektu mada mi planiramo, kad dođe trenutak, da napravimo audiciju jer verujemo u transparentnost i praktikujemo je.

* Koliko je teško napraviti predstavu od dokumentarnog materijala?

– Ispovesti i lični materijali se neretko koriste u savremenom pozorištu kao dramski materijal. Predstave tzv. verbatim teatra su cele od dokumentarnog materijala, ali postoje i druge pozorišne forme gde postoji preplitanje fikcije i ličnog i kojoj meri će biti ovaj odnos i u kakvoj sprezi to zavisi od estetike autora, od dramaturškog zahvata. Nova predstava u okviru projekta „Najteža uloga“ će jednim delom biti u dokumentarnom, a drugim delom će propitivati društvene norme i kritički se osvrnuti na društveni kontekst u kome se takve pojave normalizuju i smatraju obaveznim delom posla ili nekom vrstom žrtve koja se mora podneti zarad „estetskih dometa“, „uspeha“ ili „profesionalne izvrsnosti“!? Ona ima za cilj da progovori o sivoj zoni u kojoj se ispod površine umetničkih dometa, pozorišnih mitova, glumačkih legendi i rediteljskih autoriteta krije talog najnižih ljudskih pobuda i manipulacija koje se normalizuju i proglašavaju datošću umetničkog miljea ili dankom umetnosti – zarad estetskih dostignuća. U stvari, ovaj projekat neće samo da progovori – on će da viče, sa scene, i preko scene duboko u gledalački mrak i svakovrsni mrak neistina i laži koje nas obavijaju i guše. Ovaj projekat je umetnički obračun ne samo sa sivom zonom u kojoj mora da se živi i stvara, on je obračun i sa velikim delom javnosti koji bi i dalje žrtve da stavlja na stub srama vršeći nad njima iznova već počinjeni zločin.

* U pozivu za učešće za ovaj projekat stoji između ostalog da o seksualnom zlostavljanju glumica, „glumice treba da progovore sa svoga jedinog prestola moći – sa scene“. Kako je scena moćna pozicija, ako je istovremeno i klopka, koje zamke nosi kreiranje ovakve predstave?

– Mi verujemo da o seksualnom zlostavljanju glumica glumice treba da progovore, tvoreći jednu umetničku istinu koja je najbolji lek protiv tabloidizirane i ponižene stvarnosti. Takođe o tome moramo govoriti upravo u pozorištu tj. na mestu na kome se i dešavaju mnoge situacije seksualnog uznemiravanja i zlostavljanja. Scena je moćno mesto sa kog još uvek možemo da progovorimo o društveno važnim temama. Doduše nije svaka scena moćno mesto jer nisu sva pozorišta otvorena za ovakvu vrstu predstava i sadržaja. Na kraju ćemo i to videti – koje pozorište će hteti – smeti da prikaže ovu predstavu. Ali ako ne zabadamo prst u svoje rane, kako ćemo znati da smo živi? Da je pozorište živo!?

* Kako glumice izlaze na kraj sa tim materijalima, koliko scena pomaže žrtvama da se oslobode svog tereta?

– U suštini, ono sa čime ćemo raditi su lične priče drugih glumica, ali će neke biti i od glumica koje će učestvovati. Sam dramaturški postupak učiniće da se ne zna šta je čiji materijal niti će to biti bitno. Ovakav postupak sugeriše opšteprisutnu pojavu ne samo u okvirima izvođačkih umetnosti već u svim sferama života, te svaka od nas lako može biti „vlasnica“ tog iskustva. Dramski proces koje će ove žene započeti pripada tzv. devising theatre tj. pozorištu osmišljavanja. Glumice će biti kokreatorke predstave.

S jedne strane, kada se prorađuju lične traume kroz umetničku formu ili dramski jezik, one svakako mogu imati isceliteljski i transformativni efekat na osobu koja je ih je proživela. ApsArt se u svom dosadašnjem radu osvedočio u velikoj meri koliko pozorište može imati tu istu pročišćujuću ulogu kako za učesnike tako i za publiku kad u svojoj zajednici govori o onome o čemu se ćuti, što se gura pod tepih. Mi verujemo da u ovom društvu punom laži i obmana pozorište mora biti emancipatorsko.

* Šta je sa muškarcima u vašoj predstavi/projektu?

– Predstava neće zaobići ni pitanja muškaraca koji su doživeli neku vrstu seksualnog uznemiravanja/ zlostavljanja bilo od žena bilo od muškaraca u profesiji, jer toga ima, ne biste ni naslutili koliko. S druge strane, mi ćemo u dramski proces u jednom trenutku uključiti studente dramskih akademija među kojima će biti i budućih glumaca, i ovaj proces će dati još jednu dimenziju predstavi i projektu, jer ćemo se kroz dramu baviti demontažom mogućih situacija i manipulacija, što mislim da će biti izuzetno važno za buduće glumce i glumice, da razumeju granice, da ne normalizuju, ne prihvataju i ne primenjuju stvari kojima se povređuje dostojanstvo ličnosti.

* Koliko učesnice može da obeleži ovakav projekat?

– Za učešće u ovakvom projektu zaista je potrebna određena doza lične i umetničke hrabrosti jer će zahtevati pre svega lični rad a onda i primanje na svoja pleća određene društvene reakcije za to što radite. Mi smo društvo koje stalno obeležava, targetira, osuđuje, rekla bih. Pogledajte samo šta se dešava glumcima koji su učestvovali u projektima Olivera Frljića, Zlatka Pakovića – to je bila ozbiljno organizovana medijska hajka, a, bojim se, i ne samo medijska. Ali svako zna svoje mesto. Uloge su već podeljene. Svako bira svoju.

close
Ako ne zabadamo prst u svoje rane, kako ćemo znati da smo živi 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.