foto (BETAPHOTO/NENAD PETROVIĆ/EV)Tekst o Filipu Davidu pišem podstaknut poštovanjem i osećanjem obaveze, dajući prednost prisnosti selektivnog sećanja nad kritičkom sintezom.
Kad sažmemo, stvaralačka ličnost Filipa Davida ispoljavala se na četiri načina: u proznom pripovedanju i esejističkoj analizi; u scenarističkom radu i poslu predavača na fakultetu, u publicističkim tekstovima i kontinuiranom javnom angažmanu i kroz osobenu emanaciju njegovog karaktera.
Krasile su ga blaga predusretljivost, razumevanje i podrška za druge; pravi kontra-materijal za kritičara.
Na scenu je stupio kao autor prozne fantastike.
Više puta će za svoje inicijalne uzore isticati Kafku i Poa, a za generacijske Babelja, Singera i Šulca.
Pominjaće rado da se u srpsku književnost knjigom „Bunar u tamnoj šumi“ pojavio skoro iste godine kad i Borislav Pekić knjigom priča „Vreme čuda“ i Danilo Kiš novelom „Bašta, pepeo“, a neposredno nakon romana „Gubilište“ Mirka Kovača.
Ostaće najdugovečniji u ovoj neformalnoj književnoj grupi bliskih prijatelja (1989., 1992., 2013., 2025.), reklo bi se najznačajnijoj u posleratnoj jugoslovenskoj prozi.
Autor „Princa vatre“, njegove najnagrađivanije knjige priča, nije imao sledbenika i nastavljača, po vrednosti književne fantastike može mu biti blizak tek Radoslav Petković i, na drugi način, u ironično-metanarativnom maniru David Albahari, autor identičnog porekla i traume holokausta od koga ga je razlikovalo sve ostalo, od poetike pisma do pitanja egzila i intelektualnog aktivizma.
Poslednjih 15 godina pojavile su se tri knjige sabranih (i novih) priča Filipa Davida koje na jedno mesto sabiraju nasleđe Davidove priče: 2013. u izdanju Frakture, 2015. u izdanju Književne radionice Rašić i prošle godine u izdanju Lagune.
U poslednje dve decenije je sasvim prigrlio roman, najpre kroz zbirku dve novele „San o ljubavi i smrti“ (2007), potom kroz drugi roman „Kuća sećanja i zaborava“ (2014) za koji je dobio NIN-ovu i regionalnu nagradu „Meša Selimović“ u Tuzli.
Upada u oči karakteristično dvojstvo koje reflektuje već naslov, dijalektički spoj fenomena koji afirmišu i osmišljavaju i trajno brišu.
Najbliža mi je novela „San o ljubavi“, jedna singerovska zlokobno-zagonetna putopisna priča do onovremenog Zemlina.
Sada mi je sasvim jasno da je „Kuća sećanja i zaborava“ testamentarna knjiga Filipa Davida koja je kao i „San o smrti“ dobila svoju paskaljevićevsku realizaciju u maniru sentimentalne alegorije.
Roman se kao intimna sinteza o zlu holokausta na tlu Srbije upisao u niz vrednih naslova, od Tišminih romana „Kapo“ i „Upotreba čoveka“, Lebovićeve i Obrenovićeve drame „Nebeski odred“, Kišovog „Psalma 44“ i „Peščanika“ do Albaharijevog „Geca i Majera“.
Filip David je sa Pekićem delio afinitet prema žanrovskoj literaturi potcenjenoj kao trivijalna, sa Kišom uverenje o etičkom supstratu literature, sa Kovačem antiratni i antinacionalistički angažman intelektualca, razmenjujući pisma od 1992-95, u ediciji Feral tribjuna i izdanju Foruma pisaca.
Učestvovao je u osnivanju i radu Beogradskog kruga i Foruma pisaca koji je u Danasu krajem devedesetih objavljivao svoj dodatak Pečat.
Bio je kopča i preporuka za Beton kao mlađe grupe nastavljača bitke protiv istih tribalističko-mrzilačkih nemani.
Prokazivao je antisemitizam vladike Nikolaja Velimirovića i isticao „Filozofiju palanke“ Radomira Konstantinovića, nazvavši je „našom Biblijom“.
Dosledno odbijajući da se Forum pisaca registruje, svoju drugu književnu grupu formirao je i sa pročelja „predvodio“ sesije u „Galeriji“, kafeu u kutku bočno od SANU, u društvu vedrih satirika Predraga Čudića, Ibrahima Hadžića, Nenada Prokića, Milete Prodanovića i u poslednjoj deceniji Svetislava Basare („mlađariju“ ne pominjem).
Više puta me je Filip David udostojio gostovanjima na Radio Beogradu 2.
Sada vidim da je najmanje govorio o sebi, već povodom memorske knjige „Vrijeme koje se udaljava“ Mirka Kovača, potom i njegove smrti, povodom sećanja na boravak kod Pekića u Londonu, koje je uvršteno u antologiju „Pre vremena čuda“ ili potresnog dokumentarnog romana rumunsko-jevrejskog pisca Mihaela Sebastijana „Već dve hiljade godina“…
O poslovima scenariste, dramaturga i predavača govoriće pozvaniji.
Na jednoj slici Slobodane Matić Kovač Filip David je naslikan u eterično bledoplavoj svetlosti koja kao da prelazi u sjaj beline.
Kao da sadržaj slike pripada snu, pa se i sama slika stapa u san.
Kada je objavljena vest o smrti Filipa Davida, kartu za večnost dobio je i nobelovac Mario Vargas Ljosa.
Dan je bio oblačan, kroz lake oblake i retke kapi povremeno su probijali sunčevi zraci, najavljujući dolazak proleća i neminovne promene.
Dobar dan za plovidbu duša, pomislio sam.
Autor teksta je Saša Ćirić, književni kritičar, urednik i voditelj na Radio Beogradu 2
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
